Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

... i nestaju posle ponoći ...

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Mislio sam da sam ga jedno vreme malo utupio sa nekim propolitičkim blogovima pa sam se zarekao da neću više da pišem takve blogove gde kritikujem raznorazna nesposobna ili nedovoljno sposobna ministarstva i ljude što ne rade svoj posao. Takvih blogova je pun blog tako da još jedan bloger gore-dole sa svojim blogovima ne čini veliku razliku ili onda to znači da sam se predao i da puštam da stvari idu svojim tokom a da ja samo pokušavam “da se držim izvan njih“. Neću da bude tako. Jedna lasta ne čini proleće ali razlika između jedne i nijedne

Dragi građani, sada je učinjeno da ste napredno zaštićeni od oni zlih što su pre sve upropastili ... idemo sada ka svetloj i lepoj budućnosti a pošto zbog vašeg mira i spokoja ne možete da vidite, čujete i pitate ... sledite taj put onda po mirisu ... 

Sedimo. Vece je s mrazom, klizavo... Deca se igraju u sobi, tuku se u stvari, i svi malo zbog toga pizdimo. Pricamo o Srbiji, o cemu drugo, ono... konstatujemo stanje stvari, sto bi se reklo... Komentarisemo da smo u sedmoj godini demokratije bez Slobe a da nam i dalje trebaju vize. Kazem, pa bio sam siguran, potpuno siguran,da ce prvo vize biti ukinute. To mi je bilo, onako, vazno... Kakva naivcina. Ej ljudi, i dalji nismo mrdnuli ka Evropi, ne znamo sta ce biti s nama i nasim zivotima.... Znate one kisele osmehe, koji su usledili....

Onda se prijateljica, inace uciteljica od prvog

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Čitam ’’ Blic ’’, srkućem kaficu, ( i pošto sam saznao da ni ove godine nisam dobio nagradu grada Beograda za književnost ) pažnju mi privlače sledeće vesti ...

Srk ...

I naši političari su konačno počeli da se posipaju pepelom po glavi ...od kada je stigao oblak sa Islanda ...

Srk ...

Puštanje u rad Avalskog tornja, bila je još jedna prilika da narod vidi kako izgledaju oni na vrhu ...a onima na vrhu da još jednom na narod pogledaju sa visine ...

Srk

                                            ZVUCI TIŠINE

                                                      II 

Kroz hodnike zamka, oborene plafone i minijaturne prozore, tama, stara prijateljica, traži me, hoće da popričamo. Videla sam tvoj e-mail i odgovorila odmah. Pokupim te za pet minuta i idemo napolje ali imam conference call, tako da smo limitirani. Izašli smo na sunce. Menjam naočare, tvoje sunčane su ti još uvek okačene o kragnu. Silazimo ka jezeru gde su svi koji su došli autom parkirani. Uz brdo se muči biciklista koji ima ekstremno dugačku bradu i fluorescentne bisage. Poslednji put se obrijao kad je krenuo na ovaj cikloput, pre deset godina, kažem. Mogla bi brada da mu se upetlja u prednji točak, i da tako okonča, nastavljaš. Smejemo se do suza. Oko nas je tišina.

Političar koji mućka glavom

Mateo Renci (39), najmlađi premijer u istoriji Italije, obećao je građankama i građanima korenitu promenu