Usmeri Lendona Donovana prema golu i nema greške.

            - Valja skalp mi nećeš uzeti - rekao je čovek koji kolo rado igra. Mlohava Jin-Jang tetovaža osvane mu na čelu. Na to je Zapadna Virdžinija Vulf gurnula lika iz Gospođe Dalovej kroz ruski prozor. Pao je direktno na Toni Montana.

            - Arkan za sve! - prodrao se sjebani Velibor dok se pridizao ugruvan i teturao prema ulici. Potpuno zaboravljenog potpuno ga je dotukla najjača Yugo Florida od 75 kilovata.

                 Ko drugome jamu kopka sam u Nju Hempšir.

            Indijanac iz istoimenog potpuno zaboravljenog benda unosio je u bar poster Virdžinije Velvet, meke kao somot. Za šankom bi uvek naručivao vermont, a dobijao vermut. Šef sale, Sale, nosio bi teksas prsluk i časovnik Nivada čiji je naziv izgovarao nevada. Sale nije umeo da ne uplete jezikom ali je umeo da plete konce od jute. Južna Karolina Kurkova, izraženih kukova, na TV-u iznad šanka krila se iza velikog jedra. Jedro bi bilo mejn a ostale organele su komons, haus of komons. Severna Karolina Kluft ohladila je luft preskočivši 14,90m. Mali David Olatukunbo Alaba mahao je sa tribina Ferry-Dusika-Hallenstadion u Beču, leta gospodnjeg, broj 2002. Sledeće godine sve zaboravlja, nju, Meksiko, gvakamoli što je jeo, sombrero što mu je kupila baka na letovanju u Kankunu i figurice marijača. Slaba vajda hor i orkestar, Horkestar, Tobić Tobić Mojsilović Bobić, Šta treba maloj deci je završilo kao škart. Činč. Lift. Konekt i kat broj 23, uzalud nivo, moj Veljo.

I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

(CRNA BRDA)

sivo prelazi u crno

            Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

            - Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

            -  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

            - Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

Ne bih puno o Guti, nekako se nadam da ni ne treba. Dakle, Branislavu Grubačkom Guti, dijagnostikovan je redak oblik leukemije. Čoveku koji je kao retko ko činio da se prokrvi atmosfera u ovoj zemlji, da cirkulišu ideje i optimizam, hitno je potrebna pomoć dobrovoljnih davalaca krvi, kako bi počelo njegovo lečenje.

Neophodni su trombociti A krvne grupe i pozitivne i negativne. Davaoci mogu da se jave u Zavod za transfuziju krvi u Beogradu, kod Hrama Svetog Save, u ponedeljak od 8 do 10:30. Zbog kordinacije dolazaka, mole se davaoci da se jave na telefon  064/271-4666.

 gošća autorka: Ava Gotal

               Je l' bilo zavaravanje vjerovati da je to proročanski san?

               Nije, ali ja nisam vjerovala.

Deo kreativnog tima filma

U izradi filma su pored članova kreativnog tima, predvodjenog rediteljem Dejanom Senićem, učestvovali

Pitao sam ga da li zna gde u blizini ima servis bicikala ili makar garaža automehaničara. Rekao mi je da moram da se vratim u grad, da tamo pitam.

            - A možeš i mene pustiti da pogledam – dodao je.

            Zatim mi je rekao da je rođen na Vidovdan, tu na mostu, negde na pola mosta.

            Tanani i ružan most ispred nas spajao je drinske obale. Kazao je kako je kombi pun dobrovoljaca, koji su odlazili na prvi vikend odmora s tek otvorenog zvorničkog ratišta, povezao njegovu majku u Loznicu u porodilište. Majka nije izdržala do bolnice, po priči koju je čuo, nego se porodila pred svima njima dok su prelazili most. Nevešto je ponovio da se to dogodilo na Vidovdan i tek kada je video na mom licu da shvatam zašto je to bitno čučnuo je pored mog bicikla. Trebalo je tri puta da mi ponovi da se setim da mu je prošle nedelje bio rođendan.

            - Pogledaj slobodno – rekao sam, misleći kako ne mogu imati nikakve štete od njega, pa još je dete, šta on zna – mislim da je nešto na osovini pogona, šraf koji drži pedalu se odmotava kako je okrećem, uskoro bi spala da nisam stao – završio sam, računajući da će ga to u potpunosti obeshrabriti u njegovoj nameri da mi popravi bicikl.

Ajde bre, malo strpljenja ... ovi penziši dosadiše bre ... ubi ih radoznalost i ’oće da znaju jel smo ih za one četiri godine poharali po zakonu ili ne ... sad će da se raziđu, žure po one tri hiljade kinti, pa da dveri otključamo i bude opet sve kako mi kažemo ...