2016-06-08 23:01:43

SIROMAŠAN, NERVOZAN, SAM…

horheakimov RSS / 09.06.2016. u 00:01

           Osećam da mi gori pod nogama iako je zima. Možda su promrzline. Đon mojih cipela nestaje zajedno sa mnom. Krivina preda mnom gori a nikog nema za volanom. Ovaj tramvaj, poklon grada Bazena, u kom je stalno leto, i dvadeset devetog februara i trideset drugog decembra, ni nema volan. Gledam iz prazne prikolice, kako nas nešto, kako me nešto vuče, napred, u krug. Tramvaj leti kao da je proklet, kao da je pro… Proleće preko reke, kanala, u kome se sabira kanalizacija već zatočenih naselja po kojoj plivaju trupovi hrabrih kukavaca koji su sebi oduzeli ono što nisu ni tražili. Gomilaju se nizvodno, prema u ušću u Stravu, uzvodno od fabrike vode. Već danima sam na vodi. Voda gasi vatru u želucu. Udavi glad na kratko. Vetar duva bez prestanka. Ako prestane da smeta očima, počinje da smeta ustima, penjući se iz mraka utrobe. Oba, i onaj spoljašnji i ovaj unutrašnji, naduvavaju sa sobom kiselinu koja kroz nos okida nagon za povraćanje.

 
 

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

 
2010-08-17 22:35:53

Novo odelo za Pala Šmita

Dragan Jakovljević. RSS / 17.08.2010. u 23:35

Pal Smit: Primat nacionalnom
Pal Smit: Primat nacionalnom
Madjarska javnost novopostavljenom predsedniku Palu Šmitu zamera prečestu promenu ideoloških odela i to što je praktično potpuno podređen volji aktuelnog premijera Viktora Orbana, koji je zahvaljujući dvotrećinskoj većini svojih poslanika u parlamentu i poslao Šmita u predsedničku

 
2018-12-25 17:48:17

MEĐUSPRAT

horheakimov RSS / 25.12.2018. u 18:48

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava

 
2013-06-10 12:05:32

Staying in touch

UKinSerbia RSS / 10.06.2013. u 13:05

In the next few days, we'll see the high point of the Danube flooding hit Serbia. We all hope that the flood defences and preparations hold. And in the next few weeks, I think we are also hopeful that summer really isn't far away. That will mean the tourism industry stepping up a gear.

I wrote last month about the impact of social media on diplomacy. One aspect I didn't mention was consular work, and here too, it's just as revolutionary.

 
2019-10-28 13:57:37

Fruška gora – srpski Atos, 3. dan

Snezana Radojicic RSS / 28.10.2019. u 14:57

10. oktobar 2019.

Pred zoru je počela kiša i jak vetar. To sam i očekivala prema vremenskoj prognozi. Probudivši se usred noći od vetra, blagoslovila sam Sanju i Borislava koji su mi sinoć ponudili da spavam na tremu napuštene vikendice. Kad sam se ujutru ponovo probudila, nevreme se stišalo. Sedeći u zavetrini, u fotelji, pijem kafu, doručkujem i kuckam novi blog, a sve to sa pogledom na Irig i Rumu u dolini. Lep početak dana, čak iako nema sunca.

66.jpg?resize=1500%2C844
 
2021-05-23 19:30:46

DISKONTINUITET SINHRONICITETA (5/11)

horheakimov RSS / 23.05.2021. u 20:30

zašto je kultura pogubna za pojedinca

 

kulturni kavez

 

Mislim da nas je naš kulturni algoritam strpao u kavez. Najsnažniji faktor ovog virtuelnog, a u mnogim slučajevima pride i samoinicijativnog pritvora je gubitak memorije. Uporediću vam to kroz klasnu prizmu. Lakši slučaj, klasno na višoj poziciji, prolazi kroz vrata sa rešetkama daleko od mesta na kom obitava, recimo kolski ulaz, sto metara niz dvorište, te unutar vile, svog polja bivstvovanja, nema jasnih naznaka pritvorenosti, nema podsećanja. Dok sa druge strane, teži slučaj, živi iza prozora koji gledaju na prometnu ulicu sa koje neko može lako da uskoči i odnese mu materijalne vrednosti, jedini smisao takvog života, pa teži slučaj stavlja samovoljno rešetke na takve prozore sa spoljne strane, a da zaboravi na autopritvor sa unutrašnje strane kači debele zavese i ukida sebi makar pogled na prostor neograničene, ovo treba uzeti s rezervom, slobode. Nikome ne pada na pamet da trenira sebe da obraća pažnju na obične i sporadične ispade svesti koji mu pomažu da pregura takve pritvoreničke dane i noći.

 

 

 
2007-05-27 16:53:31

Vila Madalena

Avram Goldmann RSS / 27.05.2007. u 17:53

Foto: Mira Zdjelar
Foto: Mira Zdjelar
In dense, diversified city areas, people still walk, an activity that is impractical in suburbs and in most gray areas. (Jane Jacobs: The Death and Life of Great American Cities)

 

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.

 
2017-11-19 20:44:33

KOFER, KOFER, KOFER, KOVČEG, KOFER

horheakimov RSS / 19.11.2017. u 21:44



    Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

 

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana