- Slušaj – nastavi se Zlatko, nakon što je progutao zalogaj i sasuo čašicu rakije u sebe – pronađene su zalihe target toalet papira iz ’99 i ponuđene su mi, znači nije skroz beo, ima metu na svakom listiću. Negde između skroz belog i požutelih novina, takva je i cena…

            - Meni sve zavisi od cene – prekide ga Raka.

            - A spavaća kola i kola sa rezervacijama? Kod vagona sa sedištima nikad nije išao, to znam.

            - Realno, tržište za toalet papir je veoma limitirano. I ne mogu da se uguram u spavaća kola.

            - Da, zasad.

            - Kako to misliš?

            - Mogao bi da ga prodaješ jeftinije, da se oprostiš dela zarade…

            - Kako to mogu Papa?

            - Kad bi manje čitao Wall Street Journal ne bi sebi gradio kulu od slonovače, u glavi…

            - Pa neću valjda celog života da se valjam u ovom blatu, izlazim i ulazim u Čačku*?

            - Samo ti puštaj filmove…

            - Šta se dešava sa bakrom, aluminijumom, mesingom?

            - Ta je šema zatvorena.

            - Kako?

 

Milozvučne reči su ordenje kojim islužena vojska gubitnika samu sebe nagrađuje, dok još ne želi da zna za ishod svoga vojevanja.

Vojskovođe i redovi, kraljevi i podanici, oni prerano izbrisani iz knjige živih i oni tek upisani – svi bi da barem jednom osete slast tog znamenja koje prija, ali i navodi na stranputicu.

Za cenu se ne pita. Dok iz dana u dan ritualno prinose po jedan deo sebe na žrtvenik, veruju kako čine pravu stvar. Blještavilo tog znamenja ume da zavede, nahrani i opije čula nebrojenim vazdušastim oblicima.

УРАНИЈУМСКИ БЛУЗ

 

ТРИ ВЕСТИ О IV EN PRENTIS које СВЕ ГОВОРЕ

 

Недеља, 30. мај 1999. године
- Косовом журе два путничка аутомобила пуна новинара. Нигде војске, полиције, касарни, тенкова, положаја.... Ипак, долећу авиони и два пројектила и убијају возача, рањавају Данијела
Шифера,

 Zaista, dosta je sa tim skepticizmom ... kritika vlasti i njenog delanja je neophodna ali ovde se preteruje sa tim načinom i to može te predane i posvećene boljitku delatnike da obeshrabri ... narod se predaje tom nekorisnom gunđanju i o tome da ovde hara depresija a pod pritiskom onih što im ništa ne valja i koji ne vide dalje od svog nosa. Zanemaruje narod uspehe i korake ka svetlu koje je svakako na kraju ovog našeg tunela ... 

 

 ... eto, neki dan viđena je novost ishodovana naporom delatnika sa polja i ravnica i ponekog brda, naravno inspirisani naprednim duhom i treba pokazati ovakav, bar  jedan od uspeha, dobro neka je samo u poljoprivredi a promovisan pod sloganom INOVACIJAMA PROTIv TRADICIONALIZMA  ...  i onda ... sve ispočetka ...

Antidoping kontrole nikada nije bilo u umetnosti. Da jeste, mnogi stvaraoci umetničkih dela bi bili doživotno diskvalifikovani, a njihova dela izbrisana iz istorije umetnosti. Čitajući autobiografiju Erika Kleptona, odlučio sam da za ovaj Nišville angažujem njegovog super bubnjara iz zlatnog doba grupa Cream i Blind Faith - Džindžera Bejkera, između ostalog i zbog saveta datog tada Eriku Kleptonu da ne bi trebalo toliko da se drogira! Valjda je Džindžer, tada možda i veći zavisnik od Kleptona...

I sada pokatkad, jedan davnašnji san kao tamna kiša siđe na polja senki.

Slušam taj romor, zev prošlosti na rubu dugih noći. Pomera vazduh koji se ruši i pretvara u svetlucave čestice, suve od lišća topole i plamena voštanice.

Daleke obale bivaju još dalje, ali vidljivije. One bliske – poslednja čistilišta pred svanuće.

Svet ovaj uzmi