Gost autor: aca52ns

ДАН СЕДМИ

„Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!“

.

Prevaren sam čovek.

Ne beže plodovi, niti pitke bistre vode od Tantalovih ruku i usana… Nesrećnim tantalima ovu varku prave drugi, oni koji se s drugih strana naslađuju plodovima. Povlačeći grane ka sebi, oni odvlače druge grane, a one čine teatralni naklon.

Kao i čitava stabla.

A potoci, izvori, reke, vode za čijim osveženjem očajnički žude, priviđaju se izgladnelim i ožednelim tantalima, neprestano se povlače pred njihovim ispucalim, uvelim, osušenim usnama. Žalosna opsena njihovih slepih očiju. Žedniji ispijaju iz velikog jezerskog

Zove me dok spavam. To mrzim.

Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja odem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti. Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a pozvao me je. Maltene se prodrao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje. 

Progovorio je posle par minuta, rekao je - idemo. Jebiga, idemo - mislim se. Ne bih izlazio iz sobe ali idemo, jebiga. Spavao bih još dva dana sigurno. Spavao, jeo, pišao i srao. Samo to. Dva dana, minimum. Ali poslovi se moraju odrađivati i tog dela sam svestan. 

... izraz umetnički je kalirao ovde na realizmu pa zagazi ka idealizmu  ... slikarije sa napredne palete u veselim bojama šljašte optimizmom odasvud po vasceli dan i noć ... ubi se nadslikar od danonoćnog posla a onda pljusne kiša i sve namolovano spere ... nema veze, sutra će on ispočetka ...