The world as we know it ended seven months ago.

The world's legion paranoid masses announced the end of the world for May 21. I am not sure anymore why the world had to come to an end seven months ago, but it seems this month we will get another shot at putting our cosmic lives in order and getting ready for the New End of the World on December 21.

Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.

Juče sam pogledao film "Zajedno" Mladena Matičevića. Premijerno prikazan u septembru 1991, glavne uloge igraju Milica Zarić, Aleksandar Srećković Kubura, Aleksa Srećković, i Branimir Popović. Film je malo bajat, ali tema koju želim da dotaknem je večna.

Film je niskobudžetni, pomalo ostavlja osećaj pozorišne predstave, ali lepo urađen. Cela radnja odigrava u dva prostora i sa jedva četiri-pet likova. Ipak bio mi je dovoljno zanimljiv da sam ga pogledao do kraja.

Ukratko, priča je o Urošu i Mariji. Uroš je nekad bio profesor književnosti na fakultetu i imao

Bitno je da u ovoj teškoj situaciji (sic!) ne preovladaju neki tvrdokorni tradicionalisti uparloženi u svoje stereotipe i spreče da na scenu stupi nova misao koja vodi do zelene grane ... (1)

Moda za poneti, brza hrana koja se nosi u kesi i jede u hodu, muzika u hodu sa sluškama na ušima, brzi kursevi zarad sticanja nekih znanja odmah, digest knjige pa „Rat i mir“ na tri strane, sve to kao predlošci nastajanja nove civilizacije. U svetu već podosta odmakle. Ovde u Beogradu ima od toga, u nekim detaljima se i prednjači (ili preteruje a to se čini kad je skraćeno uverenje da je ok to što se čini) ne bi li se pokazalo da i tu pored ušća, ispod Pobednika živi jedno od od mesta gde se napredak generiše. Ipak, izgleda da urbanizam kasni, blokiran stereotipnim, naviknutim pravilima i metodama struke, nije uvek u stanju da spreči uticaj na gradsku sliku i priliku onih bržih koji su prihvatili stvari za poneti kao način mišljenja i delanja pa menjaju i vršljaju po urbanoj matrici koja preti da takođe postane medij za poneti.

Odnedavni spasioci FK Crvena Zvezda, Čović i Džajić, izneli su dva različita programa za revitalizaciju kluba.

 

Detalje programa javnost još ne zna, ali, makar, vidi pregalaštvo. Strast kojom su i jedan i drugi branili svoje stavove pokazuje koliko je veliki motiv, kod obojice, i koliko su njih dva veliki sportski radnici. Jer, na kraju, cela stvar je prerasla u fizički obračun. Evidentno je da pomenuti funkcioneri ne štede sebe u želji da donesu boljitak voljenoj organizaciji zvanoj klub.   

Mladići romske nacionalnosti, njih četvorica, sinoć su se gradskim prevozom vraćali sa probe svoje hip-hop grupe, a onda je, prema njihovim tvrdnjama, u autobus upala grupa od dvadesetak mladića, takođe romske nacionalnosti, i napala ih. Skoro svi mladići koji su akteri tuče jesu maloletne osobe, tvdi policija koja je došla na lice mesta. Povređeni su zbrinuti u Urgentnom centru.

 

U ovom trenutku nema podataka o tome šta je uzrok agresije. Da li je možda nastavak nekakvog sukoba koji je postojao od ranije? Ili je grupa napadača imala neki poseban razlog da napadne hip-hopere u autobusu, a da za to nije postojao nikakav direktan razlog koji su im dali ovi koji su napadnuti? Ako je ovo drugo, onda je zanimljivo potražiti motivaciju.

Imaš pravo!

 

Imaš pravo da budeš ogorčen.

Imaš pravo da se ljutiš

i da se osecaš uvredjeno! 

Imaš pravo da ne slušaš.

Urbanistički plan za novo naselje u Novom Sadu beše tema u CEP-u 1985 godine, vođa je bio arhitekta Braca Gaković pa je da bi to sve bilo kako treba doveo i rašljara iz Zagreba da stavi kuće gde je zdravo tlo. Urađeno je nekoliko uvodnih istraživanja sa ciljem da se  postave predhodna pitanja i predlože mogući odgovori o građenju grada. Učestvovao sam u tom poduhvatu, napravio za tu priliku radne beleške pitajući se kako napraviti grad, i prezentiraću ih bez ispravki, onako kako su pisane te daleke 1985 godine.

Tako je bilo i onda davno o tome kako se pravi grad a i sada isto u kome ćemo da živimo i da bude lepo unutra pa prvo mora da se smisli grad za nas a ne neki što je bio da se preuzme ili da se izmisli neki sasvim bez veze što ne uzima u obzir nas kakvi smo ...

... ne stidim se baš mnogo od toga kakvi smo i onda za grad treba pre svega entuzijazam i optimizam da se više ne žalimo na ono što smo do sada napravili ajde malo da ostavimo na miru taj Novi Beograd i da energiju koristimo za kreiranje novog možda neće ništa da ispadne ali ako se ne pokuša onda neće ni da bude i mora da ima nade jer ako toga nije onda idemo odmah u majčinu i šta će nam grad i mora inicijativa za to da dođe do arhitekata jer su oduvek to radili i bili odgovorni i piramide su pravili a sada samo moraju da slušaju neke bez veze ...

Subotnje izdanje emisije "Mućni glavom" (12. oktobar 2013.) odisalo je angažovanom poezijom.

Gost u studiju bio je gospodin Duško Lesendrić, pesnik, koji mi je u posveti svoje knjige prvenca "Stihom protiv ludila" napisao:

"DA DOBRO POBEDI ZLO! Postoje i neki drugi rudari u Kolubari."