.

Bio sam iskren: Nije mi na pamet padala sve do večeras kada ste se vi javili.

Počela je da me nagovara da je zovem. Insistirala je da zapišem njen telefonski broj. Posle njenog: Hajde dođi, on je.... sledilo je: Opet je pobegla! I pored toga tražila je od mene da je zovem.

Kazao sam da ne želim da budem grub ali sam odbio, Uostalom,

Prvo i osnovno pravilo kaže  - i ne pokušavati. Baciti eventualne tablete za spavanje u đubre. Pomiriti se sa svojom nesanicom i biti u dobrim odnosima s njom. Čitati nešto. Pisati, svejedno. Gledati filmove. Bančiti na kraju krajeva - zaista nije važno šta ćete raditi u svojim noćima, sve dok vam te noći ne počnu da kvare dane. Dok, dakle, ne pravite budalaštine tokom noći (a najmanja je budalaština bančiti da se razumemo) zbog kojih će vam u narednim danima život biti zagorčan (ako imate i svedoke svoje budalaštine, na primer)  nikoga se ne tiče šta vi to radite noću,

Vidim  vest u medijima: "Ubicama Tatona 240 godina".  

To me  tera da se setim tog nesrećnog dana,  iz septembra 2009. godine, kada je u najužem centru Beograda izvršeno strašno ubistvo.

Na izuzetno divljački način.

Iz besmislenih razloga. Iz obesti fudbalskih navijača. Onih koji su huligani u dušama njihovim.

Kažu da je premlaćeni očajnik Bris Taton (Brice Taton) jednog trenutka počeo moliti, do preklinjanja, da ga ostave

Kako danas ipak NISMO operisali krajnike.

Daklem, trebalo je da Mudrica jutros operiše krajnike.

Nisam vam pričala o tome naprosto zato što volim da odradim šta treba - a za priču ima vremena i posle...

U petak je, zvanično, primeljen u bolnicu. Kažem zvanično, pošto se to svelo na vađenje krvi i ćaskanje sa anesteziologom u petak pre podne, a onda smo pušteni kući uz uputstvo da pazim da se ne zarazi nečim preko vikenda, i da se jutros (ponedeljak ujutro), pojavimo sabah zorom na odeljenju, posle čega, je li, idemo na operaciju.

AleXandar Lambros

Nekada dodje trenutak kada se čoveku menjaju granice. Kada postaneš malo veći od prostora. Slomiš nešto tog dana. Šolju za čaj, na primer. Srušiš je malim prstom i ona padne i razbije se na tri perfektna dela. Toliko precizan rez tako malim prstom. Hiruški tanak. Prosto, možeš da ga zakrpiš i delovi će upasti tamo gde treba.

I nastaviš da udaraš u stvari. Ili već, stvari krenu da ti se nalaze na putu. Mislim, možemo

Dvadesetog Januara 2003. godine primetila sam neke bolove koje čak nisam mogla da povežem sa kontrakcijama. Trudnoća nije bila prva, a sve ono od prvog porođaja se brzo zaboravi (inače bi do drugih verovatno teško dolazilo). Ljudski mozak je čudo. Potisne svu bol, nadljudske napore i prateću neprijatnost. I još ponešto, pride.