super je kako se nama iz pomešanih životnih priča, skrivenima iza starih imena,  zbilja ponekad razbija u lice sa svim svojim budalizmima. može se mnogo toga reći o upravi institucije koja dozvoljava mladima za ljudska prava da lepe plakate o dobrosusedskoj saradnji sa kosovom i o zločinačkoj vladi izraela koja sistematski ubija palestince dok srbija to podržava, već uvežbana u kršenju ljudskih prava. ali lako je pričati o skupini ljudi, a teže o konkretnim ljudima koji su temelj takvih institucija. .

 Slika 1

Kod neke opičene žene koja je, valjda, dozvolila ovima iz Mladih za ljudska prava da lepe plakate o dobrosusedskoj saradnji sa Kosovom i o zločinačkoj vladi Izraela koja sistematski ubija Palestince dok Srbija to podržava. Žena ima neku funkciju, ove nižerangirane šalteruše su me poslale kod nje jer sam se bunila što moram da se izjašnjavam po nacionalnosti (jer ne moram, to je Ustavom zabranjeno).

 zabraniće mi nanu i majčinu dušicu?

Globalni trud da se izvan zakona stave trave,vitamini i prirodni dodaci je već u tijeku, i već za 4 mjeseca će se kriminalizirati I zabraniti stotine prirodnih proizvoda u Velikoj Britaniji i diljem Europske Unije. Sve je to dio direktive koja je u EU akte uvedena još 2004.godine,  a koja podiže praktički nesavladive  prepreke protiv proizvođača prirodnih lijekova, zahtijevajući da ti lijekovi budu licencirani prije prodaje. Zahtjevi licenciranja su, pogađate, tako uređeni da gotovo nijedna biljka ne može ispuniti njihove zahtjeve

Jevrejima je ionako svega preko glave (Filip Rot: Profesor žudnje)

Evo trećeg (i poslednjeg) nastavka ove kratke „afričke serije". Prvobitna namera mi je bila da u sledećim nastavcima pišem o tradicionalnim verovanjima Zambijaca (polazeći  od toga da vradžbine i magija čine deo tih verovanja),  pored ostalog i zato što „sa terena" imam više zabeležaka u začudjenosti svojoj. Medjutim, ipak odlučujem da završim seriju sa razgovorom koji sam imao sa jednim dvadesetosmogodišnjim Zambijcem.

Tunde Siakaula

.

Gore, uzbrdo po bulevaru, podosta iznad Đerma ima pekarica. S desne strane. Jedna jedina. Bez konkurencije podivljalih modernističkih pekara.

Pravcata tesna pekara sa uzalud svaki dan ribanim pločicama, koje su bile i ostaće otužno bežaste. U njoj se iza jedine tezge guraju bar tri prodavačice koje komšijaju svakog kupca uz prateći srdačan osmeh.

Iz te pekarice se letos vio jutarnji red. I ja u njemu. Jer iako ta uzbrdačka pekara nema hleba, ima takve kifle posute suncokretovim semenkama, zbog kojih Žmuu nikada nije teško da me u nju pošalje. Pomenute kifle nemaju veze sa izvornim, austrobugarskim shvatanjem dotičnog hlebnog rođaka, jer su na ivici kolača svojim slatkasto-mlečnim ukusom. Kifle po definiciji bulevarske pekarice su samo malečki hlebovi. Hlebni prsti. A kako je trend zdrave hrane dopro i skoro na vrh bulevara, to se u njenoj kratkoj, zastakljenoj polici, šepuri nekoliko vrsta tamnoputih kifli, posutih raznim sortama semenja.

.

I nije priča, više je nešto kao iščupci iz sopstvenog mi vremenskog života.

Nikoga ne primoravam niti to mogu, da ih čita. Ako se neko i odluči da ih čita, neka se ne nada mudrostima, razmotavanjima ili zamotavanjima intelektualnog klupka, savetima, uputstvima bilo kojeg tipa...ne to su dosadne, ordinarne i banalne pričice, toliko obične, da se čudim samom sebi što se njima bavim! A opet, svaka sitnica, mrvica, sranja koja nam se dešavaju svakodnevno...to

I, završi nam se još jedan zimski raspust.

Prekratko je trajao, ako mene pitate.

Trebalo bi da je duži bar za nedelju dana.

Onih nedelju dana koje su nam potrebne da se iz raznih praznovanja prešaltujemo na normalan režim života i rada. Da malo obnovimo gradivo, uđemo u rutinu i tako to...

Al' šta je - tu je. Ponovo nas čeka draga nam škola.

Pa sad sve nešto razmišljam - možda je to samo moj problem - ali, ne čini li vam se da su naši roditelji daleko manje morali da „uče" sa decom nego što mi to moramo?

Da li je to početak depresije? Ili je depresija već uzela maha? Da li to bežanje od ljudi, druženja, izbegavanje susreta, nemanje volje da sedneš sa onima sa kojima si voleo da se družiš i razgovaraš, grč u stomaku ili pod grlom pri samoj pomisli na to...da li je...? Ili je to ono: Pun mi je qurac i sebe i drugih, što bi bilo najgore, fatalno, odvratno?

Javlja se moja žena svojoj strini pred put u Lisabon i kaže joj: Idemo da napunimo baterije. Ljubinka, strina (horoskopski znak Devica kao i ja) je smejući se pita: Objasni ti meni kako se to pune baterije, ceo život pokušavam i nikako da mi uspe.

Pa onda neka tišina...

Dina je sve znala i ćutala  Uopšte, te poslednje godine, kada sam ja imala deset i jedanaest - kod nas se u kući mnogo ćutalo, ali se i slavilo što samo naizgled neobično zvuči. Dina je čitala po prvi put u životu (tvrdi ona danas) ljubavne vikend romane. Sećam je se kako sedi s punđom, sećam se kožne crne – tamno braon do crnila fotelje, turskog stočića s duborezom i komadićima sedefa –  na njemu ona čudna, široka a plitka saksija, neko lišće, Dinina crvena šolja kafe. Vino.U trpezariji papagaj Cicko