Jedna od najociglednijih, na prvi pogled, razlika izmedju zivota u Britaniji i Beogradu je procenat stanovnistva koji zivi u kucama u odnosu na stanove. Dobro, to je mozda najvise izrazeno kad se pogleda Beograd, u drugim gradovima u Srbiji je to malo bolje rasporedjeno, kako mi se cini. Ali posle odrastanja u novobeogradskom okruzenju gde su zivele, po vertikali, 50 osoba na 50 kvadratnih metara, pravo je osvezenje ziveti u kuci sa okucnicom i, ako imate srece ili para ili oboje, solidnom bastom. Kad covek malo razmisli, to nije samo razlika izmedju Srbije i Britanije, nego je i u mnogim ostalim

Eto... tako... opet trešti. Opet se svuda puca. I noć se kostreši. Trepuće odozgo.

Sila leti u vis. Crveno, zeleno, plavičasto, narandžasto... Kao da se vatreni div iskašljao, zaboravivši da turi ruku preko usta...

A ja - kao i oduvek - čini mi se da sve mogu da podnesem, samo lošu muziku ne mogu.

Gde ste, od svih lopti, našli baš srcima da se igrate.

Odmah da se ogradim - ne volim kad se pije, a pogotovo ne kad se preteruje sa pićem. Nisam zadrti antialkoholičar, al' eto, kanda mi ostale traume iz detinjstva...

Kakve traume?

Ma imali smo kuma - fin čovek, šarmantan, pravi kozer, ma milina jedna osim kad dođe vreme za bilo kakvu proslavu.

Čim se okupi više od pet ljudi za stolom, on udari po svemu što sadrži alkohol (pa makar bile i rum kuglice - zbog čega je bio navukao večitu mržnju mlađih naraštaja koji su, normalno, kolače smatrali svojim vlasništvom), udari dakle da pije dok god ima ičega, a onda, obavezno, otpočne raspravu koja se završava svađom epskih razmera.

Siguran sam da znate da je naslov parafraza naslova knjige Pereira tvrdi da...(i filmovane, Marčelo Mastrojani u glavnoj ulozi) mog omiljenog Antonija Tabukija. E sad, da ne ulazimo u to šta je Pereira tvrdio i zašto, mislim, kad sam već stavio naslov u kojem čvrsto i stameno stoji tvrdi, poče da me hvata malena, dijafragmu do ispod grla podižuća, panika.

(из дневниками, афричког )

Kao sasma mali ziveo sam u Njujorku. Slabo i da se secam tih dana, nisam isao u osnovnu skolu, ali u obdaniste jesam. Ostalo mi je u iskricavom secanju da smo svaki cas pravili US zastave, pisali tadasnjem predsedniku sta zelimo (ja sam mu trazio da mi dozvoli da povedem vaspitacicu za Beograd), ali je uvek na neki nacin bilo reci o Americi, americkim vrednostima zivota i drzave i njihovom nacinu zivota.
Bilo je toga dosta na  (u to vreme) crno-beloj televiziji. Zatim se Jovino sluzbovanje zavrsilo, vratismo se u Beograd, i kad se stasalo za skolu,  primilo me u pionire, pa su bili praznici, 29. Novembar, 4. Juli, a i ostali revolucionarni dani. Beograd za 20 oktobar, pa vojne parade. Islo se cak i na generalne probe, cupkalo se do posle ponoci u Bulevaru Revolucije.

IZLAZAK NA IZBORE

Sednice Vlade Srbije održavaju