Prust kaže da naše svakodnevno iskustvo, gde sve iščezava u prošlost i nikad ne znamo šta će se sledeće dogoditi, ne može da nam pruži osećanje realnosti, a ipak mi to iskustvo zovemo realni život. U svakodnevnom iskustvu, svi smo mi u položaju psa u biblioteci, okruženi jasno vidljivim svetom punim značenja za koji ni ne znamo da postoji. (N. Frye)

Za površnog

Zasedanje Generalna skupstina Un je tu, iza coska, samo sto nije pocelo. Sve su glasnije spekulacije da se ovo troje mogu naci za istim stolom. (odvojeni susreti  sa Baronesom garantovano)
No Srbija, kad je vec prihvatila pregovore, i kad  kao i EU, porucuje:”Pregovore sto pre”  treba da povuce najtezi, najkomplikovaniji potez odmah. Da preuzme inicijativu, zbuni protivnika, i zabije gol.
Susret  Tadic-Taci. I to u zgradi Ujedinenih nacija. Pred citavim svetom.
Bez obzira bilo to sad u Njujorku, Briselu, Pristini, Beogradu, bice to kraj jedne ere na Balkanu.
Bice

Šta li mi je uopšte trebalo da tog dana prolazim pored ''Zelengore''? Tek mi nije trebao taj tupi, slučajni pogled bačen tek onako, reda radi prema stolovima i gostima čuvene kafane.

-Gde si bre Milanče druže stari, nema te ko gume za bicikle?

Silvia, Rachel i Emily su mala porodica iz Brazila. Došle su iz Sao Paola, siromašne, neobrazovane, da se ovde oprobaju sa boljim životom. Ako je pitanje sreće, ona bi ih našla i na adresi u Sao Paolu iako je verujem lako izgubiti se u gradu takve veličine ako si sreća i neko bi je možda oteo na putu do njih, ali Silvia je bila pobožna katolkinja nemačkog porekla i ona se uzdala u veću moć od sreće.

Popokatepetl, da ne bih rekao nešto nepristojno. Svestan sam da u životu postoje situacije u kojima je bolje ukloniti se, pomeriti se, pobeći… ali biti pametan i stalno popuštati, sklanjati se, klimati glavom i osmehivati se svakakvim stupidarijama e to se ne može nazvati pameću! Znam da je bolje ne kačiti se s budalama, ali oni će terati svoje bez obzira na vaše popuštanje. Ljubazan i civilizovan kako me bog dade i roditelji

Stvari uvek treba početi malim koracima

Primetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat

U mikronskom delu sekunde, u trenutku kad je desnom slepoočnicom dotakao beton, osmehnuo se: Gotovo je!

Mrak, tama, crnilo...sakrili su od njega krv koja je počela da mu kulja iz usta, da curi iz ušiju i nosa, raspukle lobanje. Miša je skamenjen, razrogačenih očiju klečao pored motora. Više nije mogao da čuje, posle nekoliko sekundi, Mišin promukao krik: Upomoć! Ljudi upomoć...ubio se...skočio je...

Svog prvog

Kad dobiše telegram da je Jelena u bolnici, ni trena Aleksa ne sačeka, no  osedla konja i kod Obrena se, u Goleša, zaputi. S vrata ga, bez „Pomoz’ Bog“, pitanjem presek’o:

-          Kad krećemo?

-          Gde?

-          Šta gde? U Banat. Znaš li  da ti je šćer teško obolela?

Obren taman zaustio da izgovori rečenicu kojom je redovno Grozdi usta zatvarao: „Ja šćer nemam“, pa mu do svesti dopre šta to Aleksa izgovori. Smrko se, a k’o da mu neko ralom preko čela pređe, tol’ko mu se one brazde

    Da li je moguće za pola sata napisati dobru priču? Moguće je ako imaš tih pola sata, ali šta činiti ako ih nemaš, a imaš priču, glavne junake, radnju, atmosferu, početak i kraj, središnji deo i onako nije bitan , svi ga preskaču ili ga sami skroje.

    Imao sam psa i mačku, drvo i pticu, kamen mi je bio najbolji drug, za pod glavu, guzu, odbranu od malobrojnih neprijatelja, poklon onima koje sam smatrao prijateljima. Imao sam vreme i prostor, bilo je nevažno šta se zbiva van tih vidljivih i nevidiljivih linija, sve je to bilo u mojoj glavi bez

Napisah negde da sam prestao da živim od danas do sutra, živim od danas do danas, od sata do sata, od minuta do minuta, od sekunde do sekunde. Pre mnogo godina, jednog jesenjeg jutra, sa vrha Beograđanke, Duško Radović izreče: Ko se jutros probudio u Beogradu, vec je dovoljno učinio za sebe. Margos u jednom komentaru napisa: Život bre protrčava! Intenzivno, samo intenzivno, pa makar posle provedene noći