E ljudi moji, što mene hoće te neke sekiracije iznebuha, pa da sam se na siročiće kamenjem bacala, valjda bi me manje mlelo. I taman kad se malo opustim i krenem, kao, da planiram i radujem se novom početku, nešto me zvekne i totalno izbaci iz koloseka. A nešto mislim, ništa se ne dešava bez razloga ili bar kao uvertira u nešto veće, samo ne mogu dovoljno daleko da bacim pogled preko plota. I sve se tešim - ko zna zašto je to dobro, a drala bih se iz glasa od neke muke i nemoći.

Jesam ti rekla da imam stan u Banji K. koji niti uspevam da prodam, niti stanare u njemu

Dan je počeo kad je klinka primila poruku od jednog dečaka - pozvao je da idu zajedno u školu. On živi na pola puta i srešće se ispred njegove kuće. Kad mi je rekla da je mnogo dobar dečak,

  ođendan je bio, i prošao. Taj dan, dan kad sam se rodila, je  značajan manje više zato što mu oni koji ga se sete daju taj značaj. Značajan za okupljanje porodice i prijatelja. Rođendane ne slavim odavno, ali na kraju uvek ispadne da slavim, onako, iz nevezanog. Svi nazovu telefonom ili svrate, onda ja kažem - pa sedite, daj da popijemo po jednu, probaj ovu tortu nisam je do sada pravila, itd. I... na kraju uvek ispadne dobar provod.

A ja sam  tog  jutra bila slobodna, mislim, od bilo kakvog posla, i nekako setna.  Uranila sam,  i počela dan pijući kafu na terasi, svodeći konte,  prebrojavajući silne godine i događaje. A toga ima!

                                                                                  Osetljivima i onima sa urodjeno jakim rodoljubivim osećanjima ne preporučuje se čitanje ovog bloga

Postoji mnogo knjiga i filmova na temu ljubavi prema domovini. U književnosti su tome naročito doprinosili - pesnici.

A od malih nogu su nam govorili da je domovina svetinja. Sećam se, kao što se sećaju i mnogi drugi, da su nas u prvim razredima pučke škole, naglašeno učili  o domovini i rodoljublju. Govorili su, pored ostalog, da je domovina "nešto  najvažnije na svetu", nešto "što se voli više od majke", više od devojke/mladića (što je eufemizam za  ljubavnicu/ljubavnika), te da za domovinu treba da u svako vreme budemo spremni dati život, i tako to. 

Naša Princeza danas puni 17 godina. Ima li boljih godina od tih i za jednu princezu...

Moja gošća je: razmisljam

 Uživajte u ovoj priči .

  Огледало је тог дана као и обично било врло искрено када је стала пред њега и загледала се у свој одраз који јој се у том тренутку допадао мање него икада. То је био прећутни договор – да се не лажу. Могла је да рачуна на то да ће јој указати без трунке повлађивања

Još nije ali kako je krenulo, lako mogu da se obistine Brankove reči i u mom slučaju! Nisam Mizantrop niti nekakav drugi trop, imam prijateljice i nesto malo prijatelja, volim da razgovaram s njima, umem, i to dobro i sabrano da slušam, sto je priznaćete retka osobina u ovim predelima. Ali!

Au! Stvarno nisam u kondiciji!

Još uvek pokušavam da povratim dah!

A tek je prošao PRVI dan škole...

Šta se desilo? Udarila me praksa u glavu, svom silinom, pa sam grogi kao bokser posle desete runde i nekoliko knockdowna! 

Opustila sam se mnogo zbog dobre saradnje sa našom osnovnom školom, pa nisam dobro uradila kondicione pripreme za srednju!

A trebalo je, to sad vidim i sama. 

Mislila sam da sam oguglala na ljudsku glupost i predrasude kada je disleksija u pitanju (na kraju krajeva, ratujem sa tim od kada je Mudrici/Filozofu dijagnostikovana, u I razredu osnovne), ali, današnji kratak susret sa budućom nam razrednom ostavio me je bez teksta.

Ovo je dan kad i ja verujem u dragog boga i njegove nebeske saradnike, zahvaljujući im se do atmosferskog omotača što su me se konačno setili i, u saradnji sa laičkim prosvetnim ministarstvima, proglasili kraj raspusta i početak škole. Aman više ako je za vajdu i raspusta i raspuštanja bez granica, izgibo'... Konačno su jutros zazvonili satovi ujutru i naš mlađi par mladunaca je, uz očekivano roptanje i zvocanje, otklipsao u hram nauke, umesto da spavaju do podne, doručkuju popodne, ručaju uveče i večeraju u zla doba rasterujući uboga bića iz mašte. Još samo da prinesem žrtve i da nekako umilostivim bilo kog boga koje god vere da otvori fakultete, pa da i Prestolonaslednik počne da leže pre jutra i već jednom prestane da spava u dnevnoj sobi. Koja mu omogućava da se neprimetno ušunjava u našu stambenu jedinicu, ne polažući račune bunovnim roditeljima o tome gde je zjačio do zla doba. O zašto da ni ne govorim.

koje još nije završeno, samo se pravi...