Tadić je kazao da je politikom uvažavanja tuđe patnje i odavanja poštovanja tuđim žrtvama moguće na međunaordnom planu sticati kredibilitet za vođenje nacionalne politike.

Čisto na samom početku da napomenem da se tekst ne bavi izumiranjem stočnog fonda u dragoj nam Srbiji. Krave su u mom selu odavno pocrkale, što zbog totalne neisplativosti čuvanja, što zbog komšijskih kletvi. E, sada ne znam šta je prednjačilo ali u svakom slušaju efekat je isti.

Čovek iz mog sela je preminuo pre desetak dana. Nije bio star, 1951. godište. Lekari kažu srce. Selo kaže sve ostalo. Nije govorio sa svojim prvim komšijom i bliskim rođakom, bratom. Razlog? Kao i u celoj Srbiji, međa između imanja. Dotični je za života sazidao kuću čija je streha (ili streja na lokalnom ribničkom) prešla nekih par desetina centimetara u susedovo. Sada kada je umro, nije mogao sa sobom da ponese taj deo "ukradenog" vazdušnog prostora sa njim "na onaj svet". Brat, mu je došao na sahranu i sada su kao super. Sada kad više jednog nema među živima. Šta je bilo potrebno da jedan drugom ranije pruže ruku? Ko to zna, možda neka svota zelenih novčanica, a možda i sama pomisao koliko je sve to glupost i oko čega se svađaju. Što je još gore dvorišta u selu su toliko velika da bi mnogi mogli da pozavide, odokativno 30-40 ari. Da li je u pitanju ljudska pohlepa ili samo klasična srpska tvrdoglavost?

ili

. par crtica o Petrovaradinskoj tvrđavi ili Varadinu (ili Péterváradi vár, Peterwardein) koja se ustvari zove - Đava (ne znam tačno kako se to "Đava" pravilno piše, ali znam kakva je, kolika je i koliko je snažno to ime i profil njene siluete uzdignute na 40 metara visokoj steni nad Dunavom duboko i neizbrisivo otisnut u svima nama sa leve i desne strane Dunava, u Nova Sadu i u Petrovaradinu) - 

Prvo se živelo na - Đavi, tako tvrde istorijski i arheološki artefakti. Današnji Novi Sad se  pominje u XVI veku, Gerardius Mercator beleži naselje pod imenom "Bistritz", kasnije se naziva imenom "vodeni grad" nastao na mostobranu preko puta Đave (gradili ga mnogi mi, razni i šareni), sve dok nije 1.februara 1748. Elibertacijom dobio svoje današnje ime (jedno od mnogih, na više jezika) i status slobodnog kraljevskog grada. Svaki momak Fruškogorac (tako kažu) nije se mogao oženiti dok nije napravio "novi sad" (novo grožđe, novi zasad loze).

Dočim - na Đavi i oko nje su ljudi živeli, kokanda, oduvek. Dokazi o praistorijskim naseljima sežu do 4500. g. pre n.e., (a verovatno i ranije, razne ljudske fele nastanjuju ovu hrid, lepo mesto za život, rekla bih).

Đava, kakvu je danas poznajemo, izgrađena je tokom XVII i XVIII veka po ideji i planovima francuskog maršala Sébastien Le Prestre, Seigneur de Vauban kasnije Marquis de Vauban (15 May 1633 – 30 March 1707)

On je nikada nije video.

Možemo mu samo reći "Voban, gari, miran budi gde god da si, odličnu si građevinu smislio!"

 Mikele plavac u epizodi 'Na tajnom zadatku''

(E!!! Moram ovo da pustim večeras - pa nek' ide život - Margos)

Početkom sedamdesetih, služio ja vojsku (čuš, služio!) u Mostaru na aerodromu, plavac daklem. Najstariji, proslavio 28-mi rođendan onkraj piste uz pečeno (na ražnju) prase i jagnje, hektolitre Loze, Blatine i Žilavke uz aktivno sadejstvo nevelike plave bratije, bilo nas je

Česta rana arhitektura koja se vidi u gradu, naročito njegovim starijim delovima, i kojoj ne mogu da kažem da znam karakteristike osim onih koje se meni sviđaju a to je široki, istureni prozor i strma linija krova, se ovde zove viktorijanska. Dok je kraljica Viktorija živela i vladala, samo su dobrostojeći građani mogli da priušte sebi luksuz velikih prozora, naročito u surovoj klimi Novog sveta, onog dela koji je i dalje pripadao engleskoj kruni.