Radovi u toku,

 tokovi u radu,

 hakovanje - ludom blogovanje 

 ili, samo finale operacije "Svećevibanujem!" ?

    Где нестаде Јарил  ?  Хтедох  нешто да прочитам  од његових ранијих текстова, да ослушне мало музике, кад оно ме дочека  " Блогер нема  објављење текстова ". Знам човек до јуче писао изврсно, занимљиво, умно, душом ... Зна ли когод разлог  ?

  Не успевам у континуитету да пратим догађања на блогу. Прво што ми паде 

running in the background...

"

Ovako nešto,)Trebalo je da bude "trash", ali ipak ne

Ovde na blogu ustvari mi nismo ljudi,

Mi smo svi 001101001101010011...( ili kako već , to 0011001010 robot maksa bolje zna da objasni i napiše.) Ne bolje kiborg, mi smo verovatno kiborzi neke nove generacije, po mnogim komentatorima ovde em se ne vidimo,ne znamo kako ko izgleda , ne čujemo se , i tako dalje, a sve to znači pretpotstavlja da niko od nas nema nikakva osećanja koja ovde ispisuje ( iskazuje)

Onda su verovatno, i mnogi sa bloga koje smo imali nekada priliku da vidimo , ustvari

                                                       Prvi čovek koji je devojci ponudio venac cveća prevazišao je životinju (Kakuzo Okakura)

Eh, ti naučnici...

            Taman sam bio poverovao da znam sve (dobro: skoro sve, jer kod nekoga taj prokleti uzrast "u kome se sve zna" duže traje) o muško-ženskim seksualnim osobenostima, naročito ono na šta se pale muškarci a na šta žene, kad se pojaviše nekakva «nova istraživanja» iz dalekog sveta, oko teme muškog

Rijetko mi se dogodi da usred bijela dana imam vremena setati gradom...sjediti u kaficu "u izlogu", promatrati ljude...ili samo buljiti u prazno. Danas je bio jedan takav dan. 

Kod Jarila sam se prisjetila godisnjice Mozartovog rodjenja i okacila link na stavak iz Requiema. Naravno...nije bas najveselije od Mozarta, ali meni je tada nekako pasalo. Kako to obicno biva, link je najvise djelovao upravo na mene. Palo mi je na pamet da ponovim gradivo vezano za posljednje trenutke ovog velikog umjetnika i procitam nekoliko njegovih pisama. Usla sam u knjizaru i pronasla Mozartova pisma....malo

Vojislav Stojković

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

- Moj otac Šimon, iako poreklom Jevrejin, nije bio ni trgovac, ni zlatar, a ni zelenaš, bio je paor i čobanin.

- E, sredio sam si dejt – slavodobitno ce Emir.
- Klap, klap, klap…Good 4 You…tko je zrtva?
- Zenska iz galerije
- Wow, nisam skuzila da se nesto “dogadja”
- Pa ne dogadja se…pozvao sam je van…

Kao netko tko je rano otisao od staraca, pobornik sam teorije da najbolji izlasci nisu nuzno vikendom. Petak cesto ispadne loshe – svi su umorni i histericni, a subotom se bas “mora” ici van…inace “planeta staje”…tako da si vani po navici, a ne nuzno jer ti se ide. Ovdje su se najludje stvari redovito desavale cetvrtkom.

Sjedili