2017-11-19 20:44:33

KOFER, KOFER, KOFER, KOVČEG, KOFER

horheakimov RSS / 19.11.2017. u 21:44



    Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

 

 
2017-11-18 10:30:06

42

tasadebeli RSS / 18.11.2017. u 11:30
 
 
 
 
Kao što sam već pisao u prethodnom postu (link: http://blog.b92.net/text/27902/Ja-biciklist---1-deo%3A-Mala-istorija/ ), tokom leta sam malo trenirao i kovao planove o svom prvom dužem putovanju biciklom, višednevnom. Ja već imam 51 godinu i niko ništa mi ne garantuje, u smislu zdravlja, tako da sam baš bio rešio da se upustim u avanturu tog tipa. Dok još mogu. Na kraju krajeva, uvek je bolje da se u životu kaješ što jesi nešto uradio (ako nije ispalo kako treba), nego da patiš što nisi. Što
 

7. novembar

Otkad sam u Kini, patim od nesanice. Nekad ne mogu da zaspim po celu noć. Ali čim pobegnem iz grada i nađem se u prirodi, makar i u ovako komercijalizovanom nacionalnom parku, svi moji problemi nestanu. Zaspim kako legnem i spavam kao beba, spokojnim i zdravim snom do kasnog jutra.

Dan je zašao u deveti čas kada se budim od povika turista sa platoa ispred vodopada. Ne ustaje mi se još, ali moram. Uskoro će početi da stižu posetioci u velikom broju, te neće biti u redu ako zateknu moj šator, a ne raduje me ni pomisao da me svi zagledaju radoznalo

 

6. novembar

U Juijang stižem vozom, u četiri ujutru, nakon probdevene noći. Nešto se u vagonu polomilo, praveći nepodnošljivu buku zbog koje ni oka nisam sklopila. A sada mi predstoji četiri sata čekanja na prvi autobus koji vozi do planine Lušan.

Tamo sam planirala da provedem svoja dva neradna dana i gratis prepodne. Mislila sam da cu ovaj tranzit lako pregurati muvajuci se po stanici, gde bih, uz malo srece, mogla da pronadjem i neko zgodno mesto da se opruzim. Ponela sam sator, podlogu, kao i vrecu za spavanje, kako bih na Lušanu kampovala dve noci. Uz

 

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

 

Ako je život u nečemu pravičan, onda je to u sravnjivanju računa za naš odnos prema samima sebi. Podjednako prema telu, kao i prema psihi. Sve ono što propustimo u brizi o njima, sve što zanemarimo uz izgovore da nije bitno, da nemamo kad da se time bavimo — a u naivnom uverenju da će nam ta nebriga proći nekažnjeno — sve nas to s vremenom stigne. Stari bi rekli: uvek dođe vreme za naplatu, i to sa kamatom. Pre ili kasnije, život nam isporučuje račun koji je tačan u cent.


*
Sa trinaest mi je dijagnostikovana skolioza. Poslali su me na elektroterapije, a

 
2017-11-08 21:07:56

Ja, biciklist - 1. deo: Mala istorija

ulicni-muzicar RSS / 08.11.2017. u 22:07

U naredna dva posta, nakon ovog, opisaću vožnje od Leskovca do Beograda (za 1 dan) i nazad, preko planine Gajtan do Đavolje Varoši, kao i  neka kraća putovanja u proteklom mesecu, ali najpre uvodni tekst o mojim biciklima i vožnjama u prošlosti.

* * *

Naučio sam da vozim bicikl (u Leskovcu obično kažemo bicikla, u ženskom rodu) negde oko 7. godine. Na kevinoj bicikli, bila je zgodnija jer nije imala ram, kao muške. Naravno u stojećem stavu, pošto mi je sedište bilo previsoko. I, naravno, leđa izguljena od tog istog sedišta. Kasnije su već došle Poni bicikle,

 
2017-11-03 22:23:04

ČOVEK KOJI TONE, NA KRAJU ĆE I POTONUTI

horheakimov RSS / 03.11.2017. u 23:23

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

            Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

            Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

 
 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana