Trebalo mi je vazduha da bih viknuo da se gušim ali nisam, niko to ne bi čuo. Otvorio sam prozor i napravio jedan duboki udisaj. Bio je isprekidan bolom širenja grudnog koša. Sve stvari kada trule imaju tendenciju da se skupljaju. Napolju je padala kiša i smrdela je trulež sa ulice. Možda su mačke udavile pacova i ostavile ga pored đubreta ili su psi udavili mačku i ostavili je pored pacova. Ne znam više ni sam, zaudaralo je pa sam odmah zatvorio prozor. Natrag u sobu iz koje nisam izašao ceo dan.  Kretanje po zamišljenoj liniji, kuhinja - fiziološka potreba, soba - fiziološka potreba, kupatilo - fiziološka potreba. Fiziologija sporog umiranja ista je kao i fiziologija brzog življenja, moraš jesti, moraš spavati, moraš ići u WC. Ne moraš raditi. Tu počinje patofiziologija. Ne znam kako ne mogu da dišem kada već ništa ne radim. Da li je do zatvorenog prostora? Nije. Vazduh mi nedostaje i kada sam na vazduhu. Retko izlazim ovih nedelja. Deprimira me svakodnevnica, kako ona suncem osvetljena tako i ona neonska. Sve teže dišem vani. Dobijam napade i ne mogu da se odbranim.

Danas, 3. marta, negde oko pola pet popodne, zvoni mi interfon.

Naviknuta da nenajavljeno vazda dolazi ili neka dostava ili čitači, istrčim dole bez provere na kapiju, kad tamo ispred zatičem dve žene od po pedeset i kusur godina, i jedna uz osmeh počinje nešto:

Dobar dan, mi smo došli za Naprednu...
Pitam, Srpku Naprednu stranku?

Da, odgovara ona.
Iz momenta se okrenem i samo kažem do viđenja, ulazeći u dvorište i zaključavajući vrata, kad čujem s druge strane:
Dobićeš ti šut kartu iz Srbije!

Magarac i dva plasta sena. 

Plast sena i dva magarca. 

Varijante.  

Kako se odlučiti? Kojom motkom meriti? 

Jedno je sigurno. Tu seno, tu magarci, tu daleko a blizu Ukrajina. 

Koju braću podržati?