Po svemu sudeći ja sam baš imala sreće. Nisam morala da tražim posao preko oglasa.

ON:

"Kakav divan dan. Izašao sam 42 000 dinara. Kvota bila 21. Pa povedem ovu malu što radi tu pored na piće... Odavno se merkamo. Popijemo po dva, tri tičersa... Taman počnemo da se pipkamo, ona morala da ide na neku slavu, ali mi dala broj. Dođem kući onako napaljen, pripit, zveknem onu moju i odmah se uspavam. Milina..."

 ONA:

"Ma pusti... Onaj moj je ili na poslu, ili u kladionici... Ili u kafani... Jedva da i bude nečeg. Evo juče je došao mrtav pijan.  Dok se skidao razbacao stvari svuda po patosu. Nemaš pojma koliko glupo izgleda go muškarac sa zarozanim čarapama. Pravila sam se da spavam ali nije pomoglo. Nešto ga je napelo pa je legao na mene... Bez ikakve predigre. Ja se taman ponadala da će da bude nešto ozbiljnije... Međutim ništa. Svršio je za dva minuta... Još se uspavao najstrašnije i hrkao kao konj. Nisam mogla da se uspavam do četri ujutru..."

Borislav Pekić:
"Kad su sa svojim ženama, muškarci imaju onaj rasejan pogled, kao da su na groblju."

Wikipedia:

"Разлози због којих неко ступа у брак могу бити различити. Један од разлога може бити и сексуална привлачност, односно квалитетан сексуални однос који одговара обома. Паровима се чини да ако се слажу на том пољу, да ће се слагати и на сваком другом. Сексуалне слободе су довеле до тога да парови и пре брака упражњавају секс, па тако могу на основу тога и да отпочну брачни живот. Са друге стране, дешава се и да се двоје људи воли, али да немају задовољавајући сексуални живот. Могуће је у тим случајевима да њихов брак ипак буде успешан, јер због љубави коју осећају, а и због склада на свим другим пољима, временом науче како да задовоље једно друго, па тиме побољшају и тај аспект брачног живота. Постоје и људи којима сексуални живот није важан колико други аспекти брака, као што су разговор, брига о домаћинству, одгајање деце, путовања..."

Da li da se oprostim od Vas u ovoj godini uz prethodni blog u kom su zene bezosecajne kucke ili novi, u kom su racundzije? Ako ih objavim rafalno, osiguracu da I u buduce svako onaj ko mi se na blogu suprotstavi po bilo kom pitanju profitira u vidu preporuke komentara. Kakao tome da odlim? Ne mogu…

Vec sam ranije pisala o lepotama “besplatnog” zdravstva u UK zvanog NHS, zahvaljujuci kome svi stanovnici ove zemlje ipak dobijaju sasvim pristojnu medicinsku uslugu (Dr Wu excluded). Ideja NHSa, podseticu vas pre nego sto krenete da dovodite u pitanje prethodnu recenicu, je

Za slavu Sv. Nikola 19. decembra otac je uvek kupovao ribu posle čekanja u velikom redu kome nije bio sklon. Za jelo osim pečene ribe, pravljene su posne punjene paprike, pasulj tetovac – krupan kao suva šljiva, razne salate, turšija i drugo. Majka je, zbog prestiža, pravila čak i po 16 vrsta posnih kolača, a takođe je ...mesila slavski kolač koji je šarala pomoću posebnih drvenih kalupa. Brat i ja smo išli u komšiluk da donesemo pojačanje u stolicama, za goste, koje su ređane jedna pored druge uz sva četiri zida u spavaćoj sobi, pošto su prethodno kreveti premešteni u dečiju sobu. U sredini sobe za goste nalazio se stočić sa slavskim kolačem i slavskom svećom. U uglu ispod ikone Sv. Nikole bilo je stalno upaljeno kandilo. Tada je bio običaj da pored popa koji je u našoj kući sekao kolač i kumova koji su bili najvažniji gosti (a i najdraži jer su nama deci davali po dinar – dva u metalu) slavu čestitali svi rođaci koji nisu slavili Sv.Nikolu, mnogi prijatelji, komšije i poznanici, pa čak i nepoznati.

Dragi moji, svi vi koji ste ovih godina čekali u redovima pred ambasadama, koji ste molili rođake i prijatelje da vam pošalju garantna pisma, koji ste sakupljali kilograme potvrda i papira, stideli se pred šalterima, svi vi koji 18 godina niste mogli da putujete, a da pre toga ne prođete torturu papirologije, konačno možete da odahnete. Konačno možete da putujete kao ljudi. Želim vam srećno što više puteva i putovanja, što više granica i zemalja, jer ako je nešto važno u životu, važno je upravo to - putovati.

Srećan vam Sv. Nikola Bezvizni, zaštitnik putnika, srećan vam dan kada je konačno EU pokazala da zaista misli da je Srbija deo Evrope i da, iako je krivica individualna, kazna ne treba da bude kolektivna. 

Srećan vam put kud god i kad god krenuli!

Ovaj dan, veći od svih praznika koji su pred nama, moći ćemo da proslavimo zajedno. Sledi najava Blog-žurke, ovaj put konačno uživo, posle toliko vremena dopisivanja i opisivanja. 

PAŽNJA!!!   ISPRAVKA LOKACIJE

U ČETVRTAK, 24. DECEMBRA U 18 ČASOVA, POČINJE ŽURKA BLOGA B92! ŽURKA ĆE BITI U KNJIŽARI DELFI, KOJA SE NALAZI U SKC-u, ULICA KRALJA MILANA BR. 48, U BEOGRADU.

knjižara DELFI

DOBRODOŠLI SVI I JEDVA ČEKAM SE KONAČNO VIDIMO I UŽIVO.

 Zelim da vam predstavim hor koji je prvi put nastupio 29 novembra, u formi umetnicke intervencije ispred prvog Jugoslovenskog radnickog kluba u Becu, sa pesmom "Austrijo, Austrijo".

Autori i osnivaci kazu za za svoj projekat:

Hor 29. novembar je osnovan u Beču, gradu u kome živi preko 300.000 osoba iz svih
bivših

Nedelja je, dan koji me asocira gotovo uvek na bezbrižnost, opuštenost, blagu lenjost, popodnevni ručak u društvu voljenih osoba, gledanje porodičnog filma uz gutljaje tople kafe i predvecernje dremanje… Gotovo da se u ovom momentu identično osećam, s tim da su okolnosti u kojima se trenutno nalazim poprilično drugačije…

Negde je oko 14h popodne, nalazim se na otprilike 11,500 metara visine, iznad obale zapadne Afrike. U avionu sam sa jos, ni sama ne mogu da pojmim, koliko stotina ljudi, na putu za Buenos Aires. Nedeljni ručak samo što je završen… Malo neobično, zar ne? U vazduhu se čuje žamor ljudi, hrkanje onih koji duboko spavaju posle verovatno burnih noći provedenih po evropskim prestonicama, mnoštvo različitih jezika među kojima dominira španski. 

Svesna sam činjenice da će misli, rečenice, iskustvo i ideje koje ću deliti sa vama putem ovog bloga izazvati različite reakcije, i to je sasvim normalan ciklus… Nesviđanje, neslaganje, kritika, neverica, pesimizam, pronalaženje, povezivanje, optimizam, kreativnost, vera, nada, akcija! Miks mišljenja i osećanja, od onih najnegativnijih do najpozitivnijih… Mene ne zanima na kojoj ste strani, to je stvar ličnog izbora…

Ono u šta ja verujem je da je pozitivna promena moguća i da bi se desila potrebno je neverovatno mnogo strpljenja, truda i konkretnog delovanja. I da, znam da je put dug, mukotrpan, ponekad zastrašujući, ali ‘ukoliko ne osećamo strah, onda naš san nije dovoljno veliki’.

Akciju ne kreiraju vlade, političari, poslovni moćnici, već mi – obični ljudi. I sve kreće od spoznaje važnosti ličnog liderstva, lične odgovornosti i balansa između čoveka i prirode za sve što se dešava oko nas danas, i za sve što će se dešavati u budućnosti…

Spremni da mi se pridružite?!

Muzika je čudo. A pevanje magija.

U to sam uvek verovala, isto onako postojano kao što sam žalila što ne umem da pevam. A ne umem. Ne umem ni da potrefim ton, ni da uhvatim melodiju. Prosto ne umem. Pokušala sam (na žalost bližnjih) dovoljan broj puta. Posledice koje moja deca verovatno i dan danas trpe zbog dramatično pogrešnih melodija uspavanki kojima sam ih s ljubavlju obasipala, verovatno su trajne i nepopravljive. Na kraju, bila sam prinuđena da prihvatim da pored vožnje automobila, kupovine odeće i pijenja kafe sa komšinicama, ima još jedna stvar koju "svaki normalan

VOŽDOVAC PAO ─ ILI: DEMOKRATIJA KOJA NIJE ZASNOVANA NA SISTEMU VREDNOSTI JESTE SAMO OBMANA I PRIVID…

Dakle prođe i taj Voždovac. Suočeni s rezultatima izbora oni koji su nas mesecima maltretirali jednim lokalnim izborima uglavnom su se ućutali ─ kao da čitav naš život, evropska budućnost, opstanak vlade, države i partije, etc…, do pre samo nedelju-dve nisu zavisili upravo od Voždovca. Poput deteta što pred nailaskom problema koji ne zna da reši jednostavno zažmuri ─ samoproglašena demokatska elita ove zemlje po ko zna koji put pokušava da, izbegavanjem suočenja sa realnošću, problem prolongira ─ sve do trenutka kada preventivno delovanje više neće biti moguće. E sad, da su na Voždovcu poraženi samo DS, LDP i G17+ stvar bi bila prilično jednostavna, to jest mogla bi da se tumači kao unutarpartijski problem ovih stranaka ─ međutim, posledično gledano, stvar je mnogo ozbiljnija i suštinski se tiče budućnosti prilično izblamirane demokratske ideje u ovoj zemlji. Ideje koja trenutno stanuje u onom osećanju kolektivne poniženosti i frustriranosti koje je većinu građana koji su na svim prethodnim izborima glasali protiv SRS-a ovaj put ─ najpre u Zemunu a potom i na Voždovcu ─ nateralo da na dan izbora ostanu kod kuće.

Zato bi se ─ umesto patetike i “izražavanja žaljenja” što građani nisu shvatili značaj izbora ─ pomenuta gospoda konačno morala pozabaviti vlastitim greškama i nečinjenjima kao direktnim uzrocima navedenog. U suprotnom ─ osećanje kolektivne frustriranosti i izneverenih ideala demokratske (druge, treće, kojegod) Srbije, sad već sasvim kratkoročno gledano, rezultiraće izvesnim otvaranjem puta u totalitarizam i(li) populizam, svejedno. Taj put u Srbiji kakva danas jeste prilično je izvestan. Kolateralni korisnici opšteg posrnuća stranaka koje čine aktuelnu vladu i njihovih kohabitanata, svakako će biti razni Nikolići, Vučići, Ilići, Koštunice i ostali Šormazi ─ međutim, pošto od njih ništa ne očekujemo i pošto u njih ništa nismo ulagali oni, prirodno, uopšte ne treba da nas zanimaju. Kao pristojni ljudi ─ njima ćemo na kraju, pre ili kasnije, nevoljno čestitati. Oni kojima treba da ispostavimo račune na drugoj su strani.