Odavno sam prestao da se nadam nekakvoj atletskoj građi kakvu imaju Bred Pit i slični holivudski playboyi. Iskreno, za tako nešto nikada i nisam imao aspiraciju.

Noge su mi uvek bile sportske, jake i čvrste, u fudbalu imam jak udarac a u svoje vreme znale su te iste noge i da odalame kada je trebalo, ali i da sačuvaju glavu, takođe kad je trebalo.

Dogodilo se, bez ikakvog neposrednog povoda ili plana, da nekoliko dana zaredom sa potpuno različitim ljudima i u potpuno različitom kontekstu - učestvujem u razgovorima o SLOBODI (na slici je prvi ikada nađen zapis te reči, na sumerskom, naravno :)). Govorilo se o neverovatno mnogo "lica i značenja" jedne te iste reči, o slobodi "koja se ima, poseduje", o slobodi "koja se osvaja, različitim sredstvima", o slobodi "u kojoj se jednostavno uživa, koja je odsustvo obaveza", o slobodi "koja je lična, dostignuta tokom sazrevanja", o slobodi "koja je izbor", o slobodi "koja je nužnost", o političkoj, medijskoj, ekonomskoj, religijskoj, filozofskoj, istorijskoj, stvaralačkoj, umetničkoj, naučnoj,......o ljudskoj slobodi. U mnoštvu ljudi koje sam u tim razgovorima imala sreće da sretnem (neke od njih sa zadovoljstvom po prvi put) bio je i jedan fizičar - s njim se naravno razgovaralo o "asimptotskoj slobodi" (slučajno sasvim, najviše zbog reči "asimptota" koja meni tako dobro "ide" uz reč sloboda i zbog deljenja anegdota o teškoćama objašnjavanja "stepena slobode" )

The past is a foreign country: they do things differently there. (L.P. Hartley: The Go-Between)

Istorija São Paula mogla bi se sažeti kroz priču o nekoliko zgrada koje su obeležile grad u njegovim ključnim epohama. Conjunto Nacional, jedna od njih, ogromni stambeno-poslovno-trgovinski kompleks na ulici koja je i dalje simbol grada, Aveniji Paulista, danas nema ni približno onoliki značaj kakav je imao u godini svoje inauguracije, 1958. Te godine na vlasti bio je predsednik Brazila koga mnogi i dalje poistovećuju sa najvažnijim trenucima brazilske modernizacije u 20. veku i koga svi i danas popularno zovu JK (Žota Ka), a koji se zvao Juscelino Kubitschek.

Tih pedesetih godina izgledalo je kao da Brazil ide napred, u budućnost koja obećava razvoj i prosperitet. Nedugo posle inauguracije zgrade Conjunto Nacional sledila je jedna još mnogo veća, Brazilije kao glavnog grada. Naravno, kao što to obično biva, pogotovu u zemljama trećeg sveta, odmah zatim šezdesete su donele otrežnjenje u vidu vojne diktature, a JK otišao je, kao i mnogi brazilski intelektualci, u egzil. Ali to je duga priča.

Osmehnuo se…zapravo sve vreme je imao osmeh na licu ali sada je on bio nekako uverljiviji. Jači. Bio je u savršenom skladu sa onim što je govorio : « Na plakatu za ROKI VI piše – Nije gotovo dok se ne završi. To mi se mnogo dopalo. Borimo se. Idemo dalje. Nema predavanja. »  

Svaka reč i pokret su ubedljivi i istiniti. I jasno je da će biti onako kako on kaže.  Pripada onim ljudima kojima verujete jer znate da govori istinu. Ako negde postoji granica, on će je pomeriti. On će je preći.

 

Bar jedan singularitet ima posebno singularne karakteristike, singularitet na kvadrat, bar – svest.

Opipljivost, znanje i mašta su nam skoro uvek dovoljni da nešto konceptualizujemo, čak i ako smo u domenu organizacione fenomenologije.

Npr, morski talas. Jasno nam je da molekula vode u talasu ima previše i da ne možemo izdračunati kako se guraju ili privlače između sebe da bi napravili taj talas. Nije bitno ni ako ne znamo ništa o hidrodinamici. Ali, npr, probali smo nekad da se igramo u šljunku i to iskustvo nam je dovoljno dobar obrazac da konceptualizujemo talas kao organizacioni fenomen tih silnih molekula vode. Šanse su, čak, da će nam retko pasti na pamet da tu čuči bilo kakav fenomen.

Gde zaglave opipljivost i znanje, unesemo nešto više mašte i idemo dalje. Mašta nam pomaže da „uđemo“ u fenomen, izađemo iz njega, da ga malo promešamo, rastegnemo, skupimo i slično. Ako smo u njemu zauvek neko može da ga uslika spolja i mi da gledamo fotku.

Ne znam više da li zbog hroničnog bunila od zaspivanja u sofi dok uveče gledam TV, gde više nisam siguran da li je žena, ja ili prepametni TV izabrao Almodovarovog Matadora i telepatskog Banderasa, i nisam siguran kako se neznano i niotkud pojavio shape shifter u zaboravljenoj priči Star Treka za vreme istog tog bunila, ili zbog A.C.Graylinga i "... Philosophy, for all its apparent abstractions and technicality, is realy just a membrane away from ordinary, everyday practical concerns..." (pročitao na poleđini jedne druge knjige pre neki dan dok sam komentarisao na drugom blogu, nisam nikakav znalac), ili zbog Ničeove fascinacije naglim, širokom  i dubokim pomerajem u vrednosnom sistemu kako se pojavilo hrišćanstvo (transvaluation), pre neki dan mi pade na pamet misaoni eksperimenat.

I taj eksperimenat je tema bloga, jedino što sam ja zauvek fasciniran našim asocijativnim umom, pa otud i prvi pasus, gde tako lako skačemo sa teme na temu, bez obzira na kvalitet i vezu između tema, i gde na prvi pogled jedna od banalnijih sekundi u našim životima ume da pokrene lavinu koja nas posle okupira dan, dva, nedelju dana ili mnogo godina.

“Oh, Ana, it took away even my childhood pains!”, rekla mi je koleginica kad sam joj protiv bolova zbog polomljene butne kosti dala tramadol.  

Koliko znate baka, deka i onih koji to nisu na tramadolu, kodeinu, nurofen plus-u, antihistaminicima (lekovima protiv alergije), lekovima protiv kaslja, bromazepamu, valijumu, ksanaksu, prozaku, efeksoru, cimbalti sl? Sta je zajednicko njima, Robi Vilijamsu, Ejmi Vajnhaus, Merlin Monro, Hit Ledzeru, Elizabet Tejor…? Mnogo vise nego sto na prvi pogled deluje. 

U Srbiji super-popularni benzodiazepini, u koje spadaju bromazepam,

„Sve prave Ljude upropastila je Žena“ – Charles Bukowski

Ovaj tekst kreiralo je – ni ne znajući za to – nekoliko komentatorki i komentatora.
Znam da se neće ljutiti što sam ovo postavio. Naprotiv.
Mislim da će biti zabavno, pogledajte :

1.„Moje intimno mišljenje je samo da jednostavno poznajem mnogo više....srčanih žena nego muškaraca“

2.„..ali

Pre par meseci Jelena Krajšić je objavila tekst ne potpisavši me pritom.
Poštovala je moju anonimnost, a ja sam verovala da je jedini razlog taj, što nisam želela da skrećem pažnju na sebe.

„...To watch apes dressed in human clothing and mimicking human manners--an old standby in films and television shows--can make some human viewers uncomfortable, writes the noted primatologist Frans de Waal. Somehow, by doing so, the apes are crossing some line in the sand, a line that speaks to issues of culture, which humans alone are presumed to have….” 

piše reviewer knjige „The Ape and the Sushi Master“ F.B.M. De Waal-a. Knjigu nisam pročitao nego su me do nje doveli Google drumovi dok sam čeprkao ne temu empatije, a pošto sam pročitao poslednje Kurzweill-ovo mišljenje o veštačkoj inteligenciji, pre neki dan, na šta me je danas podsetila vest o kineskom transu na temu nanotehnologija. 

Malo zamršeno, na prvi pogled, iako se meni sve više čini da bi “six degrees of separation”, u kom nema nešto previše ontološkog, pošto ga nema previše ni u nekonzumiranoj, prostoj separaciji, trebalo da bude zamršenije od, recimo, tri stepena separacije u kojima lako možemo da završimo budemo li previše Googlovali. 

Nekako je sve povezanije sa svim, bar se meni često čini, mnogo kraćim putevima nego što bi se reklo na prvi pogled.