U poslednjih nekoliko dana, na nekoliko tekstova, kroz komentare, provlačila se priča o strahu. Oni koji su se odvažili da tu reč pomenu, da kažu da imaju strah, dobijali su ''thumbs up'' i preporuke.

Žurim da linkujem KRALJA MAJMUNA, pa neću linkovati sve te komentare.

I za sad samo nekoliko, nabacanih stvari:

1. Kažu da se

Ovih dana može svašta da se čuje po svim medijima kako smo svečano i na velika vrata ušli u Jevropu bez viza. Veliki broj blogera je pisao na tu temu pa evo i ja da dodam nešto sa stanovišta čoveka koji živi na tom trulom zapadu. I dalje ne mogu da verujem kakve sve komentare mogu da pročitam i vidim na temu raznoraznih članaka na ovu temu. Jedni hvale, drugi kude ali sve su to ekstremi nigde nema one zlatne sredine koja će da kaže nešto tipa u redu je sve to, videćemo kako će da nam bude nadalje.
Najmrskiji su mi komentari ljudi koji poput mene žive van Srbije i koji

      

 Gost autor: Nurudin

     

„Књига о Јову" је, несумњиво, поштовања вредна ствар религиозног веровања, али дискутовати о поштовања вредним стварима религиозног веровања (не)захвално је за онога који дискутује, јер

Bila sam nedavno na gerijatrijskom odelenju Kliničko bolničkog centra Zvezdara, gde sam suočena sa nezamislivo turobnim prizorima. U poznim godinama ljudi nemaju puno izbora. Kada im pozli, njihovi najbliži obično zovu hitnu pomoć 194, a po ustanovljenoj dijagnostici, pacijenti završe na Gerijatriji. Tako je i moj ćale tamo dospeo. Smešten je na intenzivnu negu u lošem stanju, priključen na aparate, dobio je infuziju, urađene su laboratorijijske analize, obavljen mu je ultra-zvučni pregled... Stari je u poodmaklim godinama, slične krize je uspešno prebrodio nekoliko puta zadnjih godina, nismo bili previše iznenađeni, ali je prvi put dospeo na gerijatriju KBCZ. On je prevalio devedesetu, na izmaku je života, ali smo uvek bili optimistični i verovali da će se izvući. Do skoro je bio vispren i pokretan, bolesti su ga srećom dosad zaobilazile, ali je popustio pod bremenom godina u prirodnom procesu postepenog odumiranja.

               Sedimo tako preksinoć moj R. i ja i tek uzgred osluškujemo vesti koje se smenjuju na TV-u. Spikerka najavljuje skup podrške narodu Japana na Trgu republike i u sklopu istog, podelu hiljadu i jedne sadnice trešnje.
               Zgledamo se na trenutak...
               Pitanje postavim ja:
               - Neće valjda?

                                                                    

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh). 

Neustrašivi Ikar, kog  je Komšija od milja prozvao - Varvarin, kompletirajući tako njegovu surovu pojavu i osvajačke nagone, od prvog dana uključivanja u naše brojno pleme, pokazivao je sve osobine čistokrvnog varvarina. Ignorišući stereotipe da varvari moraju da budu visoki i mišićno razbacani.