.

Lažu  da nije zdravo spavati u sobi u kojoj stoje knjige. Kao skupljaju prašinu, pa to utiče na naše udišuće-izdišuće sisteme i ostale cevke. Lažu. Ja ne spavam u sobi u kojoj stoje knjige. Ja spavam u sobi u kojoj žive knjige, a ja im dođem kao višak u formi moljca. Sticajem emotivno prostornih okolnosti, u toj sobi spava i Žmu, a svoje mesto uspeva da izbori i kućna fauna. Knjige stoje svuda, ali najmanje na polici na kojoj za sve njih odavno mesta nema, zbog čega jedna drugu pridržavaju, podmeću se i odguruju od ruba daske, sa strahom vireći odozgo. Većinski ostatak njihovog roda je svuda, po prozorskoj polici, na pisaćem stolu, baškari se po komodi, krije pod krevetom, ali i trudi da zauzme njegovu funkcionalnu površinu.

Rizikujući da ovaj tekst izazove bolna sećanja kod čitalaca, postavljam ovo viđenje blogera shmoo , poznatijeg kao Tasa, koga svi znamo i volimo. Dakle, prepustite se uživanju.

Dame i gospodo, I give you shmoo!

Посвећено мојим блогодругарима, Емсију/Чарливоју

Izgleda da život najviše cene oni koji su od njega najmanje dobili, i da su najveći junaci oni koji biju izgubljene bitke. Oni koji se bore za svaki dan života svog deteta, spremni da žrtvuju i poslednje što im je ostalo – ljudsko dostojanstvo. Državo, stidi se.

Goran Vuksan ima 14 godina i 20 kilograma. To je strašno. Zapravo, njegova mama kaže da to nije strašno, nego da je dobro. Zato što je Goran, do nedavno, imao 13 godina i 13 kilograma, a onda su mame dobrog srca, čija su deca  umrla od Batenove bolesti, sačuvale njihovu enteralnu hranu i dale je za Gorana.

Kao sasma mali ziveo sam u Njujorku. Slabo i da se secam tih dana, nisam isao u osnovnu skolu, ali u obdaniste jesam. Ostalo mi je u iskricavom secanju da smo svaki cas pravili US zastave, pisali tadasnjem predsedniku sta zelimo (ja sam mu trazio da mi dozvoli da povedem vaspitacicu za Beograd), ali je uvek na neki nacin bilo reci o Americi, americkim vrednostima zivota i drzave i njihovom nacinu zivota.
Bilo je toga dosta na  (u to vreme) crno-beloj televiziji. Zatim se Jovino sluzbovanje zavrsilo, vratismo se u Beograd, i kad se stasalo za skolu,  primilo me u pionire, pa su bili praznici, 29. Novembar, 4. Juli, a i ostali revolucionarni dani. Beograd za 20 oktobar, pa vojne parade. Islo se cak i na generalne probe, cupkalo se do posle ponoci u Bulevaru Revolucije.

Danas je Internacionalna organizacija za standardizaciju ISO - radna grupa ISO 639, glasala protiv ubacivanja crnogorskog jezika u svoju listu jezičnih kodova. Library of Congress će poštovati ovu odluku, što znači da će se i dalje koristiti kod srp za srpski jezik kao jezični kod za knjige i časopise koji izlaze na crnogorskom jeziku. Nakon nekoliko meseci diskusije ova radna grupa je došla do zaključka da nema potrebe od ubacivanja ovog jezika u listu zvaničnih jezičnih kodova. Na ovom linku možete videti listu svih kodova sa ISO 639 u tri različite tabele: deo 1, 2 i 3.

Evo sta kaže ISO 639 sta je individualni lezik:

  Noćas će svakom od nas biti vraćeno ono što je proletos onako bezobzirno i divljački oteto.
Dobićemo 1 sat.
Neki od nas će pokušati da u tih sat vremena nadoknade toliko toga propuštenog, neko će biti sasvim ravnodušan, a neko će spavati jedan sat duže.

Neustrašivi Ikar, kog  je Komšija od milja prozvao - Varvarin, kompletirajući tako njegovu surovu pojavu i osvajačke nagone, od prvog dana uključivanja u naše brojno pleme, pokazivao je sve osobine čistokrvnog varvarina. Ignorišući stereotipe da varvari moraju da budu visoki i mišićno razbacani.

Na ovo bla-bla-truć me je podenuo ovaj tekst. Tačnije komentari na istom.  Mi ne bi bili mi kada ne bismo imali najveći broj stručnjaka po glavi stanovnika iz bilo koje oblasti. Nego par reči koje mogu da budu korisne za narod.

Prvo, šta je plava karta (Blaue karte)? Plava karta je boravišna dozvola namenjena stanovnicima zemalja koje nisu članice Evropske unije koji hoće da se zaposle u Nemačkoj.

i rado ga se sećam, počesto izjavljuje naš prijatelj na večernjim sedeljkama u vreme koje bi moglo biti skladnije prirodnim nagonima iskorišćeno, samo kad naša kuća ne bi hronično izgledala kao železnička stanica u trenucima masovne evakuacije stanovništva pred blagovremeno najavljenim pogromom. Ili – džabe ste se ponadali, uprkos naslovu u ovoj priči će biti mnogo manje seksa no što ste očekivali. Što je uostalom i na žalost u skladu sa roditeljskom svakodnevicom koja, ograničena nusproizvodima seksa, pomenutu disciplinu svodi na stresni minimum.