Novi izveštaj Centra za Nauku u Javnom Interesu (Center for Science in the Public Interest) me naterao da napišem ovaj blog. Tema su veštačke boje u ishrani.

Već dugo se priča da su veštačke boje sumnjive za uporebu, da izazivaju alergijske reakcije, hiperaktivnost a neke su čak i kancerogene. Ovde u Americi proizvodjači hrane godišnje upotrebe 6818181.8 kg veštačkih boja. Izveštaj Centra za Nauku u Javnom Interesu (Center for Science in the Public Interest) ukazuje na činjenicu da tri veštačke boje koje se najviše

               Sedimo tako preksinoć moj R. i ja i tek uzgred osluškujemo vesti koje se smenjuju na TV-u. Spikerka najavljuje skup podrške narodu Japana na Trgu republike i u sklopu istog, podelu hiljadu i jedne sadnice trešnje.
               Zgledamo se na trenutak...
               Pitanje postavim ja:
               - Neće valjda?

 Gost autor: Nurudin

Lažu  da nije zdravo spavati u sobi u kojoj stoje knjige. Kao skupljaju prašinu, pa to utiče na naše udišuće-izdišuće sisteme i ostale cevke. Lažu. Ja ne spavam u sobi u kojoj stoje knjige. Ja spavam u sobi u kojoj žive knjige, a ja im dođem kao višak u formi moljca. Sticajem emotivno prostornih okolnosti, u toj sobi spava i Žmu, a svoje mesto uspeva da izbori i kućna fauna. Knjige stoje svuda, ali najmanje na polici na kojoj za sve njih odavno mesta nema, zbog čega jedna drugu pridržavaju, podmeću se i odguruju od ruba daske, sa strahom vireći odozgo. Većinski ostatak njihovog roda je svuda, po prozorskoj polici, na pisaćem stolu, baškari se po komodi, krije pod krevetom, ali i trudi da zauzme njegovu funkcionalnu površinu.

U poslednjih nekoliko dana, na nekoliko tekstova, kroz komentare, provlačila se priča o strahu. Oni koji su se odvažili da tu reč pomenu, da kažu da imaju strah, dobijali su ''thumbs up'' i preporuke.

Žurim da linkujem KRALJA MAJMUNA, pa neću linkovati sve te komentare.

I za sad samo nekoliko, nabacanih stvari:

1. Kažu da se

Gledam ovaj video i osećam se kao Hičkokova plavuša, kojoj je posebno posvetio ovaj "savet". Samo meni. U nedostatku dobrih savetnika u mom životu, ja savete sve češće tražim od pokojnika. Svi ti "savršeni tipovi" su mrtvi. I još uvek su sasvim korisni. Za razliku od većine živih. Ne bih ja ušla u ovu svoju ispovest, ali Hič mi se toliko lično obratio, da nemam izbora. 

 Zelim da vam predstavim hor koji je prvi put nastupio 29 novembra, u formi umetnicke intervencije ispred prvog Jugoslovenskog radnickog kluba u Becu, sa pesmom "Austrijo, Austrijo".

Autori i osnivaci kazu za za svoj projekat:

Hor 29. novembar je osnovan u Beču, gradu u kome živi preko 300.000 osoba iz svih
bivših

Ovih dana može svašta da se čuje po svim medijima kako smo svečano i na velika vrata ušli u Jevropu bez viza. Veliki broj blogera je pisao na tu temu pa evo i ja da dodam nešto sa stanovišta čoveka koji živi na tom trulom zapadu. I dalje ne mogu da verujem kakve sve komentare mogu da pročitam i vidim na temu raznoraznih članaka na ovu temu. Jedni hvale, drugi kude ali sve su to ekstremi nigde nema one zlatne sredine koja će da kaže nešto tipa u redu je sve to, videćemo kako će da nam bude nadalje.
Najmrskiji su mi komentari ljudi koji poput mene žive van Srbije i koji

Izgleda da život najviše cene oni koji su od njega najmanje dobili, i da su najveći junaci oni koji biju izgubljene bitke. Oni koji se bore za svaki dan života svog deteta, spremni da žrtvuju i poslednje što im je ostalo – ljudsko dostojanstvo. Državo, stidi se.

Goran Vuksan ima 14 godina i 20 kilograma. To je strašno. Zapravo, njegova mama kaže da to nije strašno, nego da je dobro. Zato što je Goran, do nedavno, imao 13 godina i 13 kilograma, a onda su mame dobrog srca, čija su deca  umrla od Batenove bolesti, sačuvale njihovu enteralnu hranu i dale je za Gorana.

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh).