Osam žena

 Rodio sam se na početku svog života. Imao sam već devet meseci. Tako su me procenili. Možda su se i zajebali. Bila je neka gadna zima. I sam sam bio gadan. Tražili su od mene da se rodim. Preuzeo sam odgovornost i – rodio sam se. Rodila me je prva žena. Moja majka.

      .

U gradu se nekoliko nedelja odvija jedno tiho čudo. Sveobuhvatno, nemoguće za ignorisati, neverovatno (što nije čudno, ipak je čudo u pitanju), i nije baš ni tiho jer ptice pevaju kao da su pijani srednjoškolci na raspustu, plus srednjoškolci i druga školska deca jesu na raspustu i nadam se da ne piju, ni dok su na raspustu ni inače, i stanje stvari je da je čudo napravilo haos sa manje ili više buke i - nikom ništa.

Evo u predvečerije izborne tišine, za one koji znaju da slušaju.

 

Genetski modifikovana hrana (GMH) već neko vreme ima znatnu uzlazeću putanju, količina te tvari je značajna po marketima a prodrla je i na pijace gde je uobičajeno, do sada, bilo da se tu prodaju samo povrće i voće proizvedeno i poraslo u ratarskim domaćinstvima. GMH postaje, naporom i uticajem marketinga u službi velikih proizvođača hrane, neophodni deo dnevne doze za građane koji bez konzumacije takovih proizvoda misle da skraćuju svoj vek na planeti i imaju osećaj uskraćenosti. Proizvodi se nova vrsta hrane iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi i uz trošenje kiše i onoga što ima u zemlji na kojoj raste. Ali pokazalo se da toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju hranu pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. 

пишеми одјутрос емајлом комшија извалете , док чекам усервису, јер ровер ми теренац напречац кљокно пошто му штуц-дозна распрскивача уља очла, рикно јој наиме клајстер па ушмелцовала, како је ,не зна када ,чуо вест коју му је половично пијан испричао ,док га је држао загњуреног у писоар паба Код дерикоже да се исповраћа ,пријатељ новинар ,не баш близак ,

 Da li želimo da saznamo kraj, kao vremensku odrednicu? Da li iko zna kako kraj izgleda, kad započinje, kada se završava, i da li kraj ima svoj kraj? Zašto toliko težimo kraju, da se nešta završi, okonča, kada i ne znamo kako to izgleda, da li ima miris, boju, oblik…? Najnoviji roman Lazara Karanovića, “Lazare, iziđi napolje“ teži da nam da odgovor, ali ga ne nalazimo jer se krije u nama, a teško je prodreti u sopostvenost.

 Ipak, on nas dovodi sasvim blizu, uz pomoć vetra, kerova, džordževa(pacova)…koji su u bliskoj, rodbinskoj vezi. Vetar je stalno prisutan. Čovek ga ne priznaje dok ne zaduva, dok ga ne oseti  kao prepreku, onda pokušava da mu se suprotstavi, shvatajući da je nemoćan on u njemu traži  utočište.

Potkrada se

na kori kugle

mala staza

 

Bez štapa korača

jedna obična
nasmejana

 

Potkrada se i ponavlja

Jeste. To sam ja.

читам прибелешку у Дневниками из фебруара 2006. . . . када сам оно, рачунавши да ћу кашњењем на a Party, самољубив, обезбедити неподељену пажњу, сви су већ били пијани или урађени на неки други начин.владало је наиме опште расуло ,но уочих Noru која је фломастером вијала Једног да јој се потпише на обнажену дојку.знао сам је из виђења у бару где сам се у царству штангле опуштао уз пивкана . Зналац морнар на оверкрафту за Сицилију убеђивао ме је да је репертоар њенух услуга много шири јер одрастајући у беди и поразу,пијанству,тучи и злостављању,у гадости и очајима је на време схватила да јој нису потребни туђи редундантни укази да се може јахати и на таласима космичких сила а не сатрти се у судбином јој додељеног родног окружења.. . .

 

porcelan

            Kutije su pohranile ceo jedan život. Ostala je još grnčarija. Razmišlja da ne pakuje lomljive stvari, iako je ploče već spakovao. Kada sve nečujno popuca, ovde će slepci iz publike makar imati istinski audio.