... objavite na Tviteru ili Fejsu!

Metaforičan naslov: zgrada je Srbija, požar je tamošnja ekonomska situacija, a tvitovanje i fejsovanje je iznošenje mišljenja, analiza i sugestija nemetaforničnih virtuelno-realnih prijatelja na previsokim nivoima svesti i bitisanja.

Izvinjenje: ja bih sada morao da radim, baš frka na poslu, ali kako to često bila baš mi se sada i pričitalo blogova, i prikomentarisalo, a i zasvrbelo da nešto "više" iscedim iz malo znanja, uglavnom neproverenog, i puno pretpostavki, pa logike sumnjivih strukturalno-dinamičkih osobina.

 

Kada smo mi, nas tri ortaka, u prvo .com pucanje ušli pre više od deset godina sa oko 100 zaposlenih u firmi to je bila "divna" prilika da teorijsko znanje nižeg kvaliteta koje je bilo ispod časti nama "intelektualcima", pa značajnim "teoretičarima" i "ideolozima", ipak proverimo i u praksi - kako preživeti bez otpuštanja nama dragih i pametnih, pa vrednih kolega i prijatelja.

 Vinsent 

            Tako sam jednom pukao od smeha kada me je jedna drugarica/bivša devojka upoznala sa Vinsentom Šojićem. Lik me je verovatno instant zamrzeo. Odličan slikar. Sin kamiondžije koji je emigrirao u Kanadu. Na pola te žurke hteo sam da odem kući.

            Poslednje tri godine živim u centru. U leto sve vrvi od turista. U zgradi je hostel. Oni tu žive nekoliko dana pa odu. Ne želim komplikacije. Nikada nikoga ne bih prebio. Dobro, sebe ponekad. Nemam što se kaže nacionalni sentiment. Ali imam sentiment.

            Hodnici odzvanjaju kao da smo u praznoj bolnici. Čujem povremeno kako ih spopadaju, sadisti prokleti. Mene nikada ne pomešaju sa strancem ali jedva čekam. Kada me ushićeno pitaju domicilni radoznalci ’Where are you from?’ spremam se da kažem: I’m from… Sick.

ПУТОВАЊЕ ФРАКТАЛА

ДВАНАЕСТ СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОМЕНИЛЕ СВЕТ:

тржни центри,

мобилни телефони,

економска криза и незапосленост,

интернет и виртуелни живот,

Википедија,

Јутјуб,

избеглице

ријалити програми,

клонирање

ласерске операције

Хаблови снимци свемира

фрактали

U senci Putina, Jelene Karleuše i glupirity šou programa odvija se svakodnevni rat za odbranu

 

Puhala je žestoka Bura. Njega smo spazili nakon stotinjak metara na talijanskoj strani granice. Bio je odjeven u habitus miš boje s kapuljačom na glavi. Izgledal je kak neki sivi franjevac, uz to još i duga brada. Pokraj njega su pogruženo i nekak jadno stojali muškarac okrugle glave i crnomanjasta puca tridesetih godina ljepih nogu. On je pokazival autostoperski palac. Bastica je kazao: Stani, da vidimo gdje su se uputili, ionak ne žurimo. Stao sam kraj njih, Basta je otvoril

U jednom od prethodnih blogova (08. 06. 2012.) pisao sam o odbijanju Republičke izborne komisije (RIK) da mi kao građaninu i kao novinaru omogući pregled glasačkih listića, posebno tzv. belih listića. Želeo sam da pročitam „bele listiće“ kako bih od najduhovitijih i najsatiričnijih komentara na njima napravio monografiju o monotoniji zvanoj – izbori.

Zbog ovog neshvatljivog postupka RIK-a, sa potpisom sekretara Veljka Odalovića, bio sam prinuđen da uputim žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja, gospodinu Šabiću. I, evo, posle dva meseca borbe za slobodan uvid u „bele listiće“, RIK sa potpisom istog sekretara menja mišljenje.

Више од месец дана је прошло откако смо крочили у доба године када се људи, упоредо са даривањима и слављима, баве и бушењима нових рупа на каишевима за панталоне. Мушкарци, углавном. Жене пак, учесталије него у било које