Ovaj put jedan zabavan tekst - u stvari više je u pitanju igra. Razgovarajmo na temu društvenih mreža. Zašto ih voleti, a zašto ne? Šta je to dobro što su društvene mreže donele u Vaš život i živote Vama dragih i bliskih ljudi, a šta i nije baš tako dobro?

Započeo sam nizove, a Vi ih slobodno nastavite i proširite. Iznesite svoje mišljenje, ispričajte zanimljive anegdote i događaje.

ZA - voleti ih zato što:

   Pošto je Nova godina obično vreme različitih svođenja računa, kako u životu tako i na Blogu, palo mi je na moju malu pamet da se i ja pozabavim tom, pomalo bolnom rabotom, a pozivam i Vas.
Dakle, bila je ovo, definitivno, godina izazova za Blog B92 i mnoge od nas. 
Mnoge stvari više nisu iste, a mnoge više nikada neće biti iste. Dobili smo nekoliko odličnih autora, i bar tri puta više skoro pa perfektnih komentatora. 

        da li jedna ovakva pilula može i treba da se prodaje u slobodnoj prodaji, bez lekarskog recepta, maloletnim devojčicama koje su sinoć pristale na opciju -bez kondoma ćemo ili koje nisu sigurne da su sračunale kako treba plodne dane ili  koje su previše popile da bi se sećale.. Možda sve ovo zvuči prevše dramatično, a možda i ne..

                                                       Dugo sam odbacivao tu pomisao i govorio sebi: Vladimire, budi razuman. Još nisi sve pokušao. I nastavljao sam borbu. (Čekajući Godoa)

 

Za čuvenu predstavu avangardnog američkog dramaturga Boba Vilsona «Ajnštajn na plaži» (Einstein on the Beach), koju je napravio u saradnji sa poznatim kompozitorom Filipom Glasom, neki kritičar je jednom, drsko i duhovito, rekao da  «treba imati koncentraciju indijskog  fakira,  izdržljivost

Gost autor: Mirakulus

I moj pradjed je bio šuster a prabaka primalja. Kažu da je na prijelazu iz devetnaestog u dvadeseto stoljeće porodila svu djecu od slunja do Korenice. Moj je djed znao napraviti cipele i kad je imao 70 godina. cipele za baku koja je tada umirala od raka i nije ih živa obukla. Mozda joj je s tim cipelama htio produžiti život. Za prapradjeda ne znam što je bio niti za pradjedovu braću i sestre ne znam tko su i što su bili osim za jednoga koji je propio pola kuće pa je pradjedova obućarska radnja bila u jednoj polovini a u drugoj polovini je bila krčma kod Muže.

 

Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.

Znam joj skoro svaki pedalj.

A nije mi to od politike, od mene i nje je - oduvek.

Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,....ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto.....bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.

Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru - isti takvi. Razumno i duboko - protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive - jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.

Neverovatna je otpornost predstavnika vlasti na veoma jasne i dokumentima potkrepljene nalaze Fonda za humanitarno pravo, a koji se tiču novog načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića. Zapanjujuće je da mediji i građani neće da pogledaju javno dostupne dokumente u sudskoj bazi Tribunala (icr.icty.org) i da odbijaju da 13 godina kasnije shvate da se "odbrana Srbije na Kosovu" krajem prošlog veka sastojala od veoma teških zločina za koje je neko odgovoran. Taj "neko" nikako ne može biti neko N.N. lice, budući da je Srbija itekako imala efektivnu kontrolu na Kosovu. Pored "običnih" vojnika i policajaca, tu su bili i oni koji su sprovodili naređenja i politiku vrha države oličenog u Miloševiću. Neki od njih su stigli do Haga, a neki su među nama. Treba samo pročitati...