... u doba Covida

Igrom slučaja ja nešto pažljivije pratim samo Covid19 u UK sada. Za vreme prvog talasa sam čitao skoro sve na šta sam nailazio.

U UK nema drugog talasa - npr u Londonu ga baš nema, dok u ostacima zemlje imamo "tail-ends". Virus je, po svemu sudeći, ulgavnom jedno-sezonski.

ELITA I MASA

Nasuprot tome, još od Miloševićevih mitinga na Ušću (1988.) i Gazimestanu (1989.), dakle 30 godina

  Februarsko je veče '74. Dok krišom ispod oka bacam pogled na sat čekajući 7 i 15 i početak majstorice u Frankfurtu gde će se Špancima dogoditi Katalinski, cedim poslednje atome strpljenja da ostanem miran dok stari Mađar štekće makazicama oko mojih ušiju. Pogodba je „šiške za utakmicu" i tu dileme nema. Da je uslov bio „nularica"- pristao bih.

Pojavio sam se kod Zorana Kesića u "24 minuta".  Istaknut sam kao negativan primer. Povod je jedan moj tvit. On glasi: "Deca moraju biti zaštićena od svakog nasilja. Nemaština je oblik nasilja nad decom."

Ovo sam napisao u okviru diskusije povodom štrajka glađu jednog roditelja kome su oduzeta deca jer nije imao sredstava za njihovo izdržavanje. Neko od mojih Tviter sagovornika, bio je bezrezervno na strani tog roditelja, rekavši: "Svi smo mi Đorđe!", pa sam mu replicirao da nismo.

– Ја бих хтела да наручим кифлице за сутра.
– Опростите, да ли бих ја могао пре тога да добијем питу пошто сам био пре Вас?

Prethodno veče, nakon napornog radnog dana na plus beskonačno, odem sa dve poznanice na kolače i kafu. Raspričamo se sve u 16 i dođemo do priče o tri nama poznate dame koje nisu među živima. Sve tri su bile smatrane moćnim ženama, i sve tri mučno nestajale i nestale iz života. Jedna je 4 godine nepokretna i u bolovim čekala sudnji dan... druga se za dva meseca istopila a onda još deset meseci u polusvesnom stanju čekala svoj kraj, a treću je brutalno ubio neki ludak.

Dosta dobro sam ih poznavala. Jednu čak mnogo volela. Moj zaključak je bio da su sve tri bile

Generacija koja je imala muda da tog buntovnog juna 1968. godine demonstrira protiv režima Josipa Broza Tita zaslužuje poštovanje i dostojno sećanje. Pre 47 godina mladi su protestovali na ulicama Beograda glasno uzvikujući parole "Hoćemo sutra bez onih koji su upropastili juče!", "Nećemo rešavanja, hoćemo rešenje!", "Borimo se za boljeg čoveka, a ne za bolji život!", "Dosta pendreka po ljudskom umu!", "Praznu glavu vetar nosi!"....

Danas u Srbiji najglasniji u protestima su - penzioneri, dok mladi ljudi beže iz Srbije, uvidevši da je pasoš otpusna lista iz ludnice od

Dragi prijatelji, dame i gospodo,

Uvaženi Gospodine Predsedniče Republike,

Slobodne građanke i građani Novog Sada,

Čovek je prestao da se plaši. Tako počinje svaka revolucija, kaže poljski pesnik.

Najpre je u ime svih nas godinama hrabar bio Saša Janković. Sa njim Rodoljub Šabić. Pa Lokalni front. Pa Udruženje potrošača u Nišu. Pa Ne davimo Beograd. Pa Podrži RTV… I tako redom. Svi ovi hrabri ljudi danas podržavaju Sašu Jankovića. Hrabrost je kao i strah, širi se poput virusa ─ zato je Aleksandar Vučić toliko nervozan poslednjih nedelja. Nervozan je i uplašen zato što vidi da ga se više ne plašimo!

Ne verujemo ti ─ i ne plašimo te se Aléksándre Vučiću!

Ništa ti ne verujemo i uopšte te se ne plašimo!

Ne verujemo ti zato što ne želiš da u državi koju bi da vodiš žive slobodni građani – a ne podanici i poslušnici!

SIMBOL ANTIFAŠIZMA!

Jedan od najvažnijih razloga se ogleda u činjenici da Republika Crna Gora, za razliku od Republike Srbije, nije izjednačavala antifašiste i fašiste, tj. partizane i četnike, nije se bavila revizijom istorije, falsifikovanjem