Sećam se našeg prvog crvenog gramofona. I sećam se nekih prvih ploča i njihovih omota. San Remo, Arsen Dedić. Leo Martin... I naravno, prvih dečijih vinila. Mama nam je kupila Priče za decu na koje smo mi manje više ostali ravnodušni, jer je brat već jurio T Rexe i Čildren of d revolušn, a meni je bila zanimljivija Tereza Kesovija i 'Nono, dobri moj nonooo' jer sam mogla da ispoljavam sve svoje glasovne mogućnosti, verovatno nervirajući

S tim u vezi, moram ispričati da sam pre nekoliko dana, navratio u jednu veliku antikvarnicu knjiga, što mi uvek pričinjava zadovoljstvo. Skoro do perverznosti.

I tako, preturajući stara izdanja, udišući miris požutele hartije i već izlapelog lepila, kao i miris crvotočnih drvenih polica i prašine

Kolibice, barakice...

Dan nakon bespravnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici,

Devetog novembra je Međunarodni dan borbe protiv fašizma, protiv nacizma, ustanovljen kao sećanje na noć između devetog i desetog novembra 1938, noć koja se zove i "Kristalna noć" u kojoj je rulja izlupala stakla jevrejskih radnji, linčovala Jevreje, spaljivala im kuće i sinagoge i u kojoj su Jevreji odvođeni  u zatvore, pritvore i "privremene objekte" koji su kasnije postali zloglasni koncentracioni logori.

Sve se to dešavalo uz saglasnost nacističkih vlasti i kao posledica zakona koji su doneti par godina ranije, poznatih kao "Nirnberški zakoni" kojima se definisalo državljanstvo i građanska prava stanovnika tadašnje Nemačke, a kojima su Jevrejima - sva ta prava oduzeta. Zakoni kojima je legalizovano ubijanje Jevreja,

ponižavanje, učenici, Jevreji, izvedene pred razred uz natpise mržnje na školskoj tabli, "Čuvaj se Jevreja! Jevreji su naši najveći neprijatelji!", 1936.

Progon je bio zakonit, nasilje poželjno, a čitava jedna grupa građana Nemačke, Jevreji, bili označeni za istrebljenje tokom procesa koji će kasnije biti nazvan Holokaust, industrija smrti, kojim je država ubijala sopstvene građane jer ih je, zbog njihovog etničkog, verskog, istorijskog identiteta - stavila van zakona. Jer je od mržnje napravljena politika i - sve se svima činilo zakonitim i "normalnim".

 

аутор Едриан Барнет:

"Често ми се говори да поштујем веровања других. То звучи сасвим разумно - на крају крајева, људи треба да буду слободни да верују у шта год хоће. Међутим, ствари нису тако једноставне као што се чини. Људи ће углавном поштовати право других да верују у нешто у шта они не верују али је мало вероватно да ће поштовати само то веровање. На пример, у политици, различите групе имаће дијаметрално различите ставове и сматраће да су њихови неистомишљеници у жестокој заблуди. У демократији су дозвољена сва политичка становишта (макар у теорији), чак и она која за већину могу бити дубоко увредљива. Сматра се савршено прихватљивим да политичке странке једна другу пљују, као и да се јавности објашњава колико су глупа и небулозна гледишта друге стране.

Stari kontinent stari; prosečni fertilitet je nizak (jedno i po dete po ženi). Zemlje na istoku i posebno jugoistoku Evrope su u još težoj situaciji zbog snažne emigracije koja je najviša među reproduktivnom generacijom. To pogoršava demografsku strukturu jer se čak do petine fertilnih žena iseljava iz tih zemalja što uzrokuje snažno smanjene broja rođene dece (i posledično porast udela starije populacije). 

Paradigma tog problema je situacija u našoj zemlji. Po trendu u proteklom delu godiine biće uspeh ako u Srbiji bude 67 hiljada živorođenih beba (isto kao 2012), dok će trend pada mortaliteta (na verovatnih 98 do 100 hiljada ove godine) oboriti stopu negativnog prirodnog priraštaja na (i dalje vrlo visokih) 32 hiljade, što je čak 4,5 promila.

Od mračnog gospodara zagonetki, Heraklita, smo prerano naučili par sitnica, pošto smo bili previše mladi  i nismo bili spremni za više. Sve teče. Sve što postoji je burna transformacija kosmičke vatre, dok fragmenti u nekim mogućim odnosima na trenutke zauzimaju stabilna stanja.

Iako mi, prosečni amateri, u prošlost ekplicitno idemo do Sokrata, Platona i Aristotela, Herkalita kao oca procesne filozofije srećemo ponovo kasnije na jedan neočigledan i indirektan način, pomalo, nejasno i preko ne uvek uigranog tima od Marksa, Ničea, Hegela, Haidegera, Deride i drugih, čija i imena nama amaterima polako izmiču čim okrenemo glavu, čak i kad, uglavnom indirektno i popularno, i naučimo nešto od njih.

Zapad, neoliberalnost i individualizam su odjednom pred kataklizmičkim promenama. Too-big-to-fail lice delova modern stvarnosti odjednom počinje da škripi i na nivoima koji su u oblacima u odnosu na one zbog kojih je kovanica nekad skovana.

Milan Nikolić

Srbiji je danas bačena masna koska. Dovoljno mesnata da Angelinu Jolie, paradoksalno pre premijere njenog filma u Beogradu, gurne među ofucane priče, da zaseni Severinin porođaj iako je dete napravio Srbin i ostavi tek malo prostora za polemiku o poreklu imena Aleksandar.

Koska, dovoljno prljava, da razgali i desnicu i levicu, s tom razlikom što će prva udarati na sva zvona

Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.