Srbija boluje od bele kuge, i to je njena najteža bolest. Jer, sa svim ostalim ćemo nekako, al bez dece ćemo nikako. A, za lek za ovu bolest nije ubeđivanje žena da rode decu, ni jednokratne pomoći, ni puko prebrojavanje dece. Jedino što ovu bolest može da izleči je odnos prema deci i – ženama. Svim ženama, i onima koje jesu i onima koje nisu rađale. Zato što su žene simbol majčinstva. Oko 30 žena biva ubijeno svake godine, za poslednjih deset godina ih je ubijeno 327. Broj pretučenih, maltretiranih i ponižavanih je porazno veliki za zemlju koja pati od nemanja dece.

Svraka na grani drveta koje je bilo uokvireno kuhinjskim prozorom, delimično, kreštala je opominjući. Sunce je sijalo, nije sijalo, da li? Vetar je duvao, severozapadni, jugoistočni nije duvao, nije duvao ni severozapadni.Pričvrstio je staru mašinu za mlevenje mesa za sto. Počešao se po glavi. Kroz prozor je uleteo stršljen, ubio ga je papučom, bacio u WC šolju i povukao vodu.Vratio se u kuhinju. Svraka i dalje, neprekidno. Zagledao se u mašinu i opet se počešao po glavi.Sunce je sijalo, nije, nevažno, možda. Kifla potopljena u malo mleka. Prezle? Možda a možda i ne.

Otvorio

1.
Hostel u Kaošangu prevazilazi sva moja očekivanja. Za dvanaest americkih dolara, koliko sam platila jednokrevetnu sobu sa upotrebom zajednickog kupatila, u Tajvanu se tesko moze naci i dormitory. A ovo ovde je toliko dobro - pocevsi od ogromnog hola koji je uredjen sa mnogo stila, preko zanimljivih putokaza koji gosta vode do jedanaestog sprata, potom murala koji odvajaju ulaze za muskarce i zene, do kupaonica i toaleta, vesernica, zajednickog boravka, a naposletku i same sobe - da i Dzordz ostaje u neverici. Uzima vizitkarticu hostela, posto planira da jednom, kada se njegov otac

Prvi blog koji sam napisala na ovom mestu se ticao preživljavanja jednog deteta. Objavio mi ga je Cole, rekavši, da će, ukoliko ga skinu, otići odavde.
Seriju blogova koju sam sada započela, a imala nameru da radi ‘umetničkog dojma' i dopiranja do negde (možda) razvučem, ću skratiti, jer... možda mesta neće ni biti, jednim podužim tekstom, i mislim da je važno i volela bih da ga pročitate, jer postoji mogućnost da se neki životi promene sa dalekosežnim ‘posledicama'.

Ovo je drugi po redu tekst sa ove turneje (kraj avgusta-septembar).

Prvi: "Zabranjeno ometanje pilota i uličnih svirača"

5.09.2013.

Danas smo malo i "mrsili". Za ručak smo imali:

- pile, polovina;

- krompirići;

- lubenica (semenki bez), takođe polovina.

Kad naučim bolje da sviram i budem više zarađivao, biće i celo pile i cela lubenica. Do tada samo polovine... :)

Nikola, moj drug iz detinjstva, jednom mi je ispričao, a bilo je to davno, kako je njegov deda, kome se ne sećam imena, jednog nedeljnog popodneva video vile kako igraju na loncu....Lonac je bio na šporetu, onom na drva...plavi lonac, ako se dobro sećam, sa poklopcem druge boje – bordo, ako me sećanje dobro služi... Deda je sedeo u kuhinji na hoklici, glave naslonjene na grubi drveni astal nasuprot šporetu smedervcu ... dremao je.... a kada je podigao pogled... vile su igrale na loncu....Koliko je tačno bilo vila i kako su izgledale, moj drug iz detinjstva Nikola nije mi rekao, a čini se ni njegov deda njemu.

Dogovor je bio da me Tanja i Bane pokupe posle posla. Trebalo je posetiti par turističkih agencija, saznati uslove i pronaći smeštaj, što jeftinije i što brže moguće. Ostalo mi je možda još tri nedelje da smislim kuda ću pobeći dok je njima lagano gorelo po nogama. Oboje su uzeli godišnje odmore pre mene ali su odlagali odlazak u agencije do zadnjeg časa. Poslednja dva dana unervoženo bauljaju po gradu, izvlače ponude na papir i vagaju. Problem sa kojim se svo troje srećemo je raspon cene aranžmana, popunjenost i datum polaska.

Sedim za radnim stolom i plamenom prelazim

Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.