Razmišljam o tome kako je Miguel de Cervantes u ono vreme, negde početkon sedamnaestog veka,  bio vidovit, kako je putovao kroz vreme i kako je našao put do inspiracije ovom  savremenom Srbijom gde nema vetrenjača već vodenica ... i onda, još tada nastade Don Quijote de la Mancha ...  i borba sa vetrenjačama ... ovde je u punom jeku ...

Moj grad je pun mega marketa; Praktično, koji god vam padne na pamet, možete ga naći u Čačku. Imamo pride i jedan lokalni, inače jako voljen, jer nosi ime jedne stare, isto tako jako voljene prodavnice, koja više ne postoji. Ne može se reći da ovo nije otvoren grad, ali to nije ono o čemu bih želeo da pišem.

Kada je prvi među njima došao, bilo je stvarno zadivljujuće: veliki prostor, puni rafovi, puno svetla... znam i decu i njihove roditelje koji su ga posećivali samo da bi, eto, izašli iz kuće. Rekao bih da je zadao domaći zadatak potonjima koji su nameravali „u

'Kuba!' dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
'Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku..

Subotnje izdanje emisije "Mućni glavom" (12. oktobar 2013.) odisalo je angažovanom poezijom.

Gost u studiju bio je gospodin Duško Lesendrić, pesnik, koji mi je u posveti svoje knjige prvenca "Stihom protiv ludila" napisao:

"DA DOBRO POBEDI ZLO! Postoje i neki drugi rudari u Kolubari."

 

 Prosečan Srbin se najbolje razume u fudbal i politiku. Puno bolje bi od Piksija sastavili tim i odredili taktiku. Zlobnici bi rekli da to i nije daleko od istine. Vođenje spoljne i unutrašnje politike takođe bi bolje radili od aktuelnog predsednika. Zlobnici bi rekli da i to nije daleko od istine. Fudbal mi je zbog kvaliteta odavno nezanimljiv, ali sam u finalu

 

           Pokušavate da pošaljete SMS poruku ženi ili mužu ili švalerki, ali bezuspešno. Svaki put kada pokušate da pošaljete poruku, vaš telefon se ugasi. Prvi put, drugi put, treći put. Već počinjete da osećate neko pritiskanje u grudima, cupkate nogama. Četvrti put, peti put. Svaki put kada upalite telefon, iznova počinjete da pišete poruku. Počinje da vas svrbi leva potkolenica,

Čekao sam trenutak da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim, verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim, svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe, vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

Od Kuala Lumpura do Melake, gde sam rezervisala smeštaj, ima između 160 i 200 km. Ovo 'između' zavisi od toga kako ste uspeli da se iščupate iz mreže bulevara, nadvožnjaka, podvožnjaka, zaobilaznica i svih ostalih saobraćajnih zamki u gradu koji napuštate, a potom to ponovili i u drugom, neuporedivo manjem, kroz koji obavezno morate da prođete ako izbegavate autoput. Moja ideja da bih možda mogla da u jednom danu stignem do Melake istopila se već tokom prvog sata iskobeljavanja iz maležanske prestonice.

Pa dobro, neću da se nerviram. Večeras ću se opet malo pomučiti i pitatati nekog da postavim šator u njegovom dvorištu.

 

 

 

 

 

 

 

Причали смо о животу, о смрти, о ништавилу, о вечно супротстављеном процесу стварања и разарања, о Миљковићу који је за живота био више мртав од свих мртваца заједно, о пепелу који дели људску природу. Тумачили смо Доситејево виђење по којем је за мржњу и пакост међу људима крива неразумност, слепоћа ума, поквареност, самољубље и сујета – непросвећеност ума. Разговарали смо о времену као највећем човековом крвнику, о уметности која нити храни нити брани онога који јој се преда, о Андрићевој Аски која игра игру за свој већ изгубљени живот.

(Foto-reportaža)

 

Još uvek ne mogu biciklom, ali zato mogu peške: pridružila sam se Treking uniji Kirgistana i sa pedesetak drugih ljubitelja pešačenja u prirodi krenula na jednodnevni izlet do jezera Kolj-tor, koje se nalazi na 2733 mnv, na severu Tianšan masiva.