¡Hola :)

Večeras letim za Barselonu, a za četiri dana započinjem pešačenje na Putu za Santjago (Camino de Santiago). Mnogi koji me prate pitali su me za detalje o tom hodočašću i humanitarnoj akciji koja će se odvijati uporedo. Pošto ne stižem da pojedinačno odgovorim na sva ta pitanja, objedinila sam ih u ovoj objavi i odgovorila na njih.

Zašto idem peške, a ne biciklom kao uvek do sada:
- Pre dve godine dijagnostikovana mi je diskus hernija. Nekoliko meseci nisam mogla da sednem na bicikl, ali mi je hodanje prijalo. Vrlo brzo nakon povrede

Braća i sestre po ludilu

12. novembar

- Samo se vi zezajte, a kad ja budem okačio fotke i statistiku o tome
koliko puta ste stali da nešto uslikate, koliko puta da piškite, a
koliko da proćaskate sa usputnim prolaznicima, raskrikanću vas pred
celom biciklističkom javnosti, a i šire - 'zapretio' nam je
Zoran-legionar više puta tokom protekla dva dana.

Ali nismo

13.12.2013.

Večeras je publike bilo otprilike k'o na Karleušinom koncertu na Ušću...

Odmah da se razumemo, ovde neće biti reč o onom tvom Novaku, na kojeg, da, ti misliš, nego o novaku, nekom drugom. Zaboravi.

Ponekad, složićeš se, postavljaju nam glupa pitanja, na koja uspevamo da odgovorimo jedino tako što ćemo odgovoriti jednako glupo, možda i još gluplje, nebuloznije. Onaj koji nam postavlja takva pitanja, gledajući sa naučne strane, hoću reći, obično je....... zalutao sam. Izgubio sam osnovnu misao kojom sam hteo da ti, verovatno nešto sasvim nevažno, kažem, jer da je bilo od neke veće važnosti, ovo se sigurno ne

Znam, mnogo je ljudi kojima je pomoć potrebna, a svakome je svoja muka najveća, ali je i mnogo ljudi koji mogu da pomognu. Odrecimo se jednog kafenisanja, jedne pakle cigareta, prvog prolećnog sladoleda....

Danas su širom Leskovca i Lebana maldi ljudi jurili da prikupe pomoć za svoje bolesne prijatelje. Izgledalo je veličanstveno i strašno -- nešto je ujedinilo našu mladost. Nisu otupeli, iako su im srca često

Vec mesec dana nisam pisala ovde, jer prosto receno NE STIZEM… Evo nesto sto sam pocela pisati na ovaj praznik, ali me prekinuse i nikako da zavrsim

Svake godine na ovaj dan, moj se stav nekako menja u odnosu na ustaljene obicaje cestitanja i poklanjanja cveca i ostalih sitnica nama zenama. Sa jedne strane ne mogu da shvatim da se odredjen broj muskaraca samo na ovaj, ili ovome slicnom, danima seti da pored njih stoje zene koje ih prate od rodjenja pa do smrti, i kojima ponekad treba reci, hvala ti sto postojis u mom zivotu.