Odlomak iz romana “Savršen antitalenat za sreću”, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021/2022.

 

Tačno tri meseca i devetnaest dana po Ana Marijinom nestanku, na vratima moje kancelarije pojavio se vitalni starčić, s tankim, negovanim brčićima, na pragu osamdesetih, u iznošenim cipelama i prilično pogužvanom, dva broja većem kariranom sakou kog je, očito, oblačio samo za specijalne prilike. U desnoj ruci nosio je prvo izdanje mog Bicikliste, a levom, čvrsto ga stežući za plastičnu ručku, cimao ogroman tamnocrveni kofer na točkiće, koji je do četvrtog sprata dovukljao pešice (iako je zgrada imala lift), što sam rekonstruisao po lupnjavi sa stepeništa koja je, poput zvučne prethodnice, najavila njegov dolazak:

– Jeste li vi Igor Basarić?

– Da, izvolite...

30. decembar

Idemooo! 

★

31. decembar

Nestrpljenje da se najzad stigne. Prvi let Beograd-Rim - 1 h i 35 min. Onda

21. septembar

Iskrcala sam se u mokro jutro bez neba, koje je sasvim prekrilo teško sivilo. Prethodnog dana, tajfun je pogodio jug pacifičke strane Japana. I kao što sam se već u dva-tri navrata osvedočila, to se na ceo arhipelag odrazi u vidu obilnih kiša i naglog zahlađenja.
A ja sam stigla bolesna. Poslednjih dana na Hokaidu uhvatila me je jaka prehlada, pa sam se gušila od kašlja i kijala sam kao da sam alergična na sam vazduh. Na feriju sam dobila i temperaturu, valjda od onsena u koji sam otišla ne bih li tu prehladu što pre izbacila iz sebe.

Sećanje je redundantno; ono ponavlja znakove kako bi grad mogao početi da postoji. (Italo Calvino: Nevidljivi gradovi)

Za doživljaj grada koji može pretendovati na bilo kakvu objektivnost potrebno je da se u njemu provede određeno vreme, po mogućstvu u svojstvu stanovnika. Koliko je to vreme, zavisi od posmatrača, grada i okolnosti, ali je sasvim sigurno nešto što se ne može ostvariti preko noći. Meni je u pravilu prva godina u većini gradova u kojima sam boravio prolazila u privikavanju, pokušavanju da se snađem, pronalaženju koordinata u kojima sam hteo da mi se život odvija, i tek kasnije mogao sam da uživam u novoj sredini sa izvesnim poznavanjem i razumevanjem, na onaj način koji to čine ljudi kojima sredina nije nova.

Upravo zbog svega ovog uvek su mi bila zanimljiva jednodnevna putovanja, blic avanture sa gradovima koje ne poznajem i možda nikada neću upoznati, prvi utisci koji su pogrešni ali i jaki, često neizbrisivi, prvi dodiri sa nepoznatim, intenzivni, jer znamo da je vremena malo a naš mozak želi da smesti novo u neke okvire, u neku mentalno-emotivnu fioku iz koje ćemo kasnije moći da vadimo preeksponirane sličice i prepričavamo ih sebi i svetu.

Igrom slučaja pre nekoliko dana imao sam prilike da sa jednom poznanicom razmenjujem utiske o našim skorašnjim jednodnevnim posetama Kišinjevu (koji se u moldavskom originalu zove Chişinău). Ja sam se, naime, iz Kišinjeva vratio prijatno iznenađen, a ona mi je, pre nego što sam bilo šta u tom smislu stigao da izustim, rekla: „Strašno! Baš mi je žao ljudi koji žive tamo. Kakvo mučenje!" Prvo sam hteo da se pobunim protiv ovakve, iz moje perspektive iskrivljene, interpretacije, da bih gotovo u istom trenutku shvatio do koje mere su naša mišljenja, oba formirana na osnovu jednodnevnih iskustava, jednako proizvoljna, i mnogo više projekcija nas samih i naših sistema vrednosti nego bilo kakvog objektivnog doživljaja stvarnosti koja se zove Kišinjev.

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

11. decembar

Casa del Ciclista - kuća biciklista je projekat u nekoliko latinoameričkih zemalja: Argentini, Čileu, Kolumbiji, a postoji i u Meksiku. Ideja je da se cikloputnicima ponudi siguran i besplatni smeštaj. Obično je reč o prostoru u koji se ubaci nekoliko kreveta, a omogućeno je i korišćenje toaleta, tuša i kuhinje. U januaru sam odsela u jednoj takvoj kući u argentinskoj Patagoniji - teretani koja je preuređena u sobu.

U San Antoniju, na pacifičkoj obali, nalazi se jedina čileanska Casa del ciclista - Ciclo Vía Para San Antonio - Casa de Acogida para

Svesna sam činjenice da će misli, rečenice, iskustvo i ideje koje ću deliti sa vama putem ovog bloga izazvati različite reakcije, i to je sasvim normalan ciklus… Nesviđanje, neslaganje, kritika, neverica, pesimizam, pronalaženje, povezivanje, optimizam, kreativnost, vera, nada, akcija! Miks mišljenja i osećanja, od onih najnegativnijih do najpozitivnijih… Mene ne zanima na kojoj ste strani, to je stvar ličnog izbora…

Ono u šta ja verujem je da je pozitivna promena moguća i da bi se desila potrebno je neverovatno mnogo strpljenja, truda i konkretnog delovanja. I da, znam da je put dug, mukotrpan, ponekad zastrašujući, ali ‘ukoliko ne osećamo strah, onda naš san nije dovoljno veliki’.

Akciju ne kreiraju vlade, političari, poslovni moćnici, već mi – obični ljudi. I sve kreće od spoznaje važnosti ličnog liderstva, lične odgovornosti i balansa između čoveka i prirode za sve što se dešava oko nas danas, i za sve što će se dešavati u budućnosti…

Spremni da mi se pridružite?!

 

Kupio sam neki organski

multivitaminski sok za koji znam da će me

zasititi narednih nekoliko sati,

seo preko puta gej / lezbian doma

za stare ljude.

Ceo lobi im je u staklu.

I sede 3 lika od minimum

80 godina,

jedan drži masku za kiseonik a

pored njega boca.

Drugi u kolicima.

Treći je najvitalniji, žilav

i vidim da nešto brblja.

Onda ugledah šahovsku tablu u koju pokazuje

žilavi, nervozan jer ova dvojica

ne povlače poteze. A ova dvojica

se zagledala

Gost - autor: Vukica Kotarić

(Vukica nema nalog na B92, i nešto nije sklona da ga otvori... ako bude zanimljivih komentara, to će je možda ponukati da to učini, nadam se...)

Zvala se Hermosa Diego... sa 16 godina, koliko je tada imala, izgledala je kao devojka koja je zašla u ozbiljan svet ženskih tajni, nevinog pogleda i naivnog smeha, ostavljajući bez daha svakog ko je ikad imao priliku da barem pet minuta udje u njen svet. Vitka, kako samo mogu biti devojčice toga doba, lako je koračala