Slike iz prethodne nedelje obojene su u boje belog dima suzavca i crvenog plamena baklji. Sve posle toga nije bilo dovoljno jako da te dve boje skloni iz pogleda. Više je podsećalo na mahanje vlažnom krpom po podu na koji je prosut sirup od jagoda. Tri priče koje slede se mogu tumačiti kao zamasi pomenutom krpom ili kao teme za više ili manje ozbiljno razmišljanje.

Priča prva : Tike i Treše

Kakve su veze patike i neredi u Srbiji? Pitanje je koje se ne postavlja kao neko za ozbiljnu analizu. Uglavnom se konstatuje da su nasilnici istovremeno

Every sane society allows a certain number of people to deviate.

            Prvo sam prestao da odvozim auto na pranje. Redovi u auto-perionicama, ljudi koji čekaju da bi gubili vreme, žetoni, šmrkovi, vosak u koji su pčele uložile toliko truda, automatizovane četke, vlaga. Kakvo nepotrebno traćenje energije i resursa. To mora da prestane. Pranje automobila je neizmerno tužno.

I odosmo mi na Gardu, jezero severno od Verone, pod obroncima Alpa, hram jedrenja gde je Stvarateljka (ako tako mozemo da nazovemo splet okolnosti koje su dovele do postojanja svega) izdigla planine na dve hiljade metara nadmorske visine bas negde oko severne polovice jezera, ostavila ravnicu da ide sve do mora i Venecije na jugu, a temperaturu vode podesila na konstantnih 19 celzijusa u letnjim mesecima tako sto je dubinu jezera namestila izmedju 300 i 400 metara. Elem, kada je suncano vreme, do podneva se planine usijaju, topao vazduh pocne velikom brzinom da se dize u nebesa, a hladan vazduh

Obrnuo sam čun, čudan čun čučao je na gomili ekscesa, gomilu ekcema imam, da me nema, ne bih brinuo o svom povlačenju, uvlačenju, izvlačenju oštrice između korica i svega, između sveta i sopstvenog dupeta, da mi je da izađem na crtu, pa da procvetam, da mi je da otplovim, noćima sovim, s ovim, s onim, Sony dogori, izgori more iz noćne more, izmorim gore iz moćne Nore, haubica, tako me je zvao jedan ubica, nikakav opasan tip, samo sitni lovac, ubica ptica, sećam se još uvek njegovog lica, ali ime sam mu zaboravio

Pista se oduzila, nikako da dodje do tacke poletanja, evo je. Beograd ostaje iza mene, na koliko - ne znam, ali ostaje. Vide se obrisi Zapadne i Istocne kapije, naslucujem vodo-toranj u Kosutnjaku, bar je to blizu stana u kome sam ziveo, Avala u pozadini, sve nestaje, dok avion juri pistom tako brzo, kao da zuri da me odvede odavde, odakle? U stvari, ja vise ni nisam ovde, ja sam sada u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji, lepo mesto, pored prozora, kod krila, bas kako volim. Sa desne strane, ali nema veze. Preferiram levu, bar je sediste broj 9, heh, nisam ni sumnjao - moj broj, sedim

Љубави има само онај ко је даје,
Све за родитеље, браћу, жену и другаре...

Šetaju Tagore i Ajnštajn tamo gore po rajskom ugođaju, pogledaju dole na planetu i vide šta se tamo svašta nešto događa i konstatuju: - jbte, džabe smo krečili ... ! 

prestaću da jedem sisare

            Gubim razum u stanu koji ne osećam kao moj, iako je moj. Neko je morao da umre da bih živeo, dostojno čoveka. Mislim da ću prestati da jedem životinje, ili makar sisare. Imam određen cilj u životu. To govno je neko drugi zakucao daleko ispred u magli. Ne vidim šta je ali mogu da namirišem da je sranje.

i onda REBALAAANS !