i onda REBALAAANS !

Rebalansiranje ... madjioničarenje nas je održalo ... pa opet ispočetka ...

 

 

 

[Ми, полубогови]

Деловање наших магијских моћи су многи осетили на својој кожи. У стању смо да човеку оведримо дан или осузимо образе, да га смиримо кад је под тензијом или покренемо кад је без енергије, да дижемо револуције или допринесемо миру... А можда сте већ чули за лепотице које су нашом моћи заводиле морнаре на мору. Можемо да људима обојимо мисли различитим осећањима.

Ми смо ту, међу обичним људима, од њих потекли. Тешко нас је препознати по људкој природи, јер је свако од нас различит. Неки од нас су мирни, неки раздражљиви, неки су коцкари, женскароши, неспособни за везе, наркомани, арогантне дркаџије, неодговорни на послу, а неки су породични типови, монаси, посвећени помагачи, ревносни радници, пожртвовани пријатељи. Међутим, када оно божанско проради у нама, све наше особине постају неважне и сви нас познају по нашој моћи:

Nema posebnog povoda zašto želim da pišem o našem pok. profesoru Branislavu Stojanoviću, profesoru beogradskog Arhitektonskog fakulteta, arhitekti, koji je i nama na fakultetu u Banjaluci predavao projektovanje stambenih i javnih zgrada. Ovih dana sam ponovo prelistavao i pomalo čitao neke meni drage knjige koje sam pročitao u svojim dvadesetim i između brojnih naslova naišao sam na knjigu "Iskustva prošlosti" uglednog profesora sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Miloša Perovića u kojoj je na jednom mjestu publikovan i urbanistički rad iz osamdesetih pok. profesora Stojanovića. To je otvorilo razna sjećanja na profesora i njegova predavanja o kojima, pored usputnog pregleda isključivo zgrada koje je projektovao u Banjaluci, želim da kažem par riječi onako kako sam ih ja lično doživio i upamtio.

Kada sam ja krenuo nekim putevima kojima sam tada morao, kada sam prestao da budem dobar za nju, uradila je ono šta je trebalo da je ostavim. Ja sam tako učinio i sve to je ok. Tada nisam baš mislio da je ok, ali sada je nekako još više poštujem zbog toga.

Osećaji poput toga se teško zaboravljaju i ljudi pate. To traje. Neki kažu, 50% vremena koliko

Da, ponekad se ono najlepše

     Pripremao sam za blog jedan kraći prevod intervjua reditelja Vernera Hercoga ali me sinoć gledajući Dnevnik RTRS-a pogodila priča mojih sugrađana, Snježane i Vitomira Gajić iz Banjaluke, čije su ćerke Tatjana [19] i Milana [17] oboljele od surove bolesti Lafora, vrlo rijetkog progresivno neurološkog oboljenja koje napada dijete u ranoj adolescenciji, najčešće u 15. godini, oduzima mu kompletno ljudsko dostojanstvo [Lafora se karakteriše intelektualnim narušavanjem, mioklonim napadima (nekontrolisano trzanje mišića), usporenošću razmišljanja i govora (po koja riječ uz veliki napor), cerebelarnim simptomima (nestabilnost u hodu), prikovanošću za krevet itd.], neizbježno vodi u progresiju i fatalan kraj u roku od 2-10 godina.

      Trenutno još nema lijeka ni tretmana za Laforu. Pošto je rijetka - klasifikovana je kao "siroče" bolest - istraživanje Lafore nije interesantno ni farmaceutskim kompanijama ni vladama zbog relativno malog broja pacijenata, i sav finansijski teret istraživanja pada na pleća roditelja, rodbine i prijatelja oboljelih [Udruženje Nada za Čelzi], kao i svih onih koji su voljni da finansijski pomognu istraživačke radove u par centara [Toronto, Los Anđeles...] čiji naučnici smatraju da imaju dobru platformu za rad [znaju već 3 genske mutacije odgovorne za bolest] i sigurni su da su na dobrom putu.

      Ovdje u Banjaluci od 1. maja pokrenuta je humanitarna akcija za skupljanje sredstava za Tatjanino i Milanino liječenje i građani Bosne i Hercegovine koji žele da pomognu mogu da doniraju 1 KM pozivom na broj 1413 [akcija traje do 31. maja].

Povodom proslave jubileja 35. godina Porodice bistrih potoka u beogradskom Domu omladine večeras u 19 h otvara se izložba Uvek je bilo ovako, nikad nije bilo ovako. Izložbu će otvoriti reditelj Lazar Stojanović i istoričar umetnosti Nebojša Milenković.

Porodica bistrih potoka 1977 - 2012: o velikim i malim utopijama današnjice

Prva među pitanjima vezanim za umetničku i književnu delatnost i aktivizam Božidara Mandića i umetničke komune Porodica bistrih potoka ona su o (ne)mogućnostima postojanja pozitivnih umetničkih i društvenih utopija danas.

O sasvim specifičnoj (šezdesetosmaškoj, konceptualnoj, kempovskoj) veri u moć i snagu umetnosti da transformiše - ako već ne vreme i život sredine u kojoj se odvija ono svakako same protagoniste (kako stvaraoce tako i konzumente) njihove umetnosti.

Budućnost sveta je u malim utopijama