2009-04-25 17:37:00

Veze

selica_nena RSS / 25.04.2009. u 18:37

E što mrzim kad moram da molim za neku uslugu, a još ako je to nešto vezano za doktore, baš se iznerviram.

Prvo, što je to jedini način (sem privatnih varijanti) da stigneš tamo gde treba pre opela ili bar dovoljno brzo da još uvek može neka terapija da pomogne. Drugo, što uvek moram da pitam prijatelje da li imaju neke prijatelje koji znaju nekog dr, pa sem što i njima izlažem do sitnih detalja sve zdravstvene probleme, obavezno je i gutanje gorke pilule zvane – šta si dosad čekala i zašto ne ideš privatno, što uvek prevedem kao – što si glupa, nesposobna i neodgovorna

 
2009-04-25 17:43:38

Miljence

selica_nena RSS / 25.04.2009. u 18:43

Svrati me, onomad, jedna poznanica na kafu u svoj topli dom, onim pozivom što se nikako ne odbija. Šta ću, nemam ni jedan spreman odgovor, a neprijatno mi praznih ruku prvi put u kuću. Zvala me, doduše i ranije, ali više onako forme radi. Ovog puta me bukvalno uvukla, konačno joj je kuća sređena pa da vidim.

Stvarno, nemam reči. Moram vam priznati da sam malo neuredna, mislim, ako mi neko bane pre 11č može da sedne samo na neraspremljen krevet. I onu prašinu primetim tek kad ispratim pogled gosta, ali tu imam spreman odgovor – kuća pored puta, ceo dan ne ispuštam krpu

 
2011-02-17 10:07:21

Za moju Emu (update)

natasavb RSS / 17.02.2011. u 11:07

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

 

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.

 
2010-03-05 16:13:30

O Kaporu, o SANJI i VANJI

Filip Mladenović RSS / 05.03.2010. u 17:13

Prije dva mjeseca vidio sam Momu Kapora u "Maloj fabrici ukusa", nedavno otvorenom restoranu u jednom od ljepših beogradskih kvartova, na Neimaru. Sjedio je odmah kod ulaza, s dvojicom starijih ljudi, čija su lica djelovala kao da se u životu nisu nagledali gradskih fasada. Morali smo proći pokraj Kapora, prolaz je bio uzak, tako da smo se on i ja skoro kucnuli laktovima.

Roman destilirane mržnje

Poslije sam sjeo tako da ga mogu gledati, onako iz stražnjeg poluprofila, i razmišljao sam o tome da mu priđem, pružim mu ruku i predstavim se. Pa da tako završimo

 
2011-11-05 04:22:34

Uja Boža i uja Milutin

Filip Mladenović RSS / 05.11.2011. u 05:22

Uja Milutin, 7. 9. 2008.
Uja Milutin, 7. 9. 2008.
Uja Boža, 23. 10. 2011.
Uja Boža, 23. 10. 2011.
Uja Boža je poslednje drago biće generacije porodičnih uzora. Jedini preostali živi hvalospev bezbrižnog, nezaboravnog detinjsta, u bajnom kutku Evrope zvanom Šumadija.

 
2009-04-25 19:17:14

Kad kažem ne mogu

selica_nena RSS / 25.04.2009. u 20:17

Žulja me danas nešto, nikako da ga se oslobodim. Nisam od onih što se femkaju i očekuju da ih neko ubeđuje – kad nešto mogu i hoću, pristajem bez uslovljavanja, ali kad kažem ne mogu stvarno tako mislim i onda me izludi zapitkivanje zašto, kako i kad ću moći. Jer se osećam ružno i neprijatno mi je i jedva se uzdržavan da se ne proderem – e sad neću iz inata.

I verovatno vam se dešava da nekim ljudima sto puta učinite ono što traže i to je normalno. Ali prvi put kad to iz nekog razloga ne možete nastaje prava mala tragedija, sa sve onim durenjem i nabijanjem osećaja

 
2009-04-25 19:18:42

Skener novčanika

selica_nena RSS / 25.04.2009. u 20:18

Odem danas sa prijateljicom do Beograda, onako turistički i bez zle namere da zađem po prodavnicama. Mislim, ništa mi ne treba (sem jednih cipela, njih mi nikad dosta i još me duša boli za onom kolekcijom Imelde Markos), a i nisam baš nešto raspoložena za okršaj kreditnim karticama, jer su kod mene odavno sve u crvenom. Idem čisto da ubijem vreme, a i kiša pada pa bih verovatno ceo dan dremala ili mesila. Ovako ću malo da pokupim tračeve, popijem kafu na nekom finom mestu i malo se oraspoložim.

Ali, cvrc. Već u kolima čujem da idemo da ona vidi ponude za neku majsku

 
2009-04-25 19:26:44

Sreća

selica_nena RSS / 25.04.2009. u 20:26

Ma imam ja i svojih trenutaka sreće. Nije da nemam, nego mi malo neprijatno da priznam. Čitam svašta, slušam šta ljudi govore i nekako zaključujem da je to sramota. Sad, valjda došlo takvo vreme, okrenula nam se pamet. Nešto čega smo se pre desetak godina stideli sad postalo preporučena vrednost, a ona mala, obična ljudska sreća predmet poruge. Primetila sam ja to odavno, samo nisam bila dovoljno pametna da primenim. Što bi rekli – nisam imala viziju. Lepše mi bilo da se uljuljkujem u laži, u nerazumevanju da se sreća meri nekom priznatom jedinicom, najbolje konvertibilnom.

 
2009-11-20 10:14:14

Tatine bilješke 18.-20. novembra 1991.

dunjica RSS / 20.11.2009. u 11:14

 

Nekim čudom privučena, pronađoh jutros bilježnicu s tatinim bilješkama, započetu 18.11.1991. Dan kada su on i mama napustili Osijek i stigli u sigurnost svog prvog zagrebačkog utočišta.

 

(Tata svakodnevno piše dnevnik, najčešće redak ili dva, od svog 15. rođendana 6.aprila 1941., pa do dana današnjega.)

 

 
2019-02-25 11:55:44

ZOVEM SE BELLA - 1. deo priče

Dragan Jakovljević. RSS / 25.02.2019. u 12:55

Ladolež na mojoj nevelikoj terasi okrenutoj ulici, tih je dana veoma brzo osvajao naš zajednički životni prostor i štitio ga od prolaznika, koliko je mogao. Gotovo svakoga jutra, na terasi bih zaticao mnoštvo novih, širokih listova, koji su je za svega par nedelja pretvorili u iznenađujuće bujni, zeleni paravan. Tako sam mogao da provodim vreme na terasi, a da to sa druge

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana