Dan kada je uspravan, kulturan, civilizovan Beograd ponovo sreo sebe.

Kada se pogledao u ogledalo i ono mu je vratilo lik.

Lik umiven od svih gadosti, podlosti i neukusa. Od taloga opake istorije.

Izvan svakog zla, izvan stvari, iluzija...

Lik kakav Beograd zaslužuje: u slavu Jovana Sterije

Bila je pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom, ispod padine prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda teku već poznata događanja, pećinu je naselio Praotac sa plemenom, posle, kad mu je pećina postala tesna otisnuo se u okolni zatečeni pejsaž i počeo da seče drveće za svoju nastrešnicu a kad je zatrebalo i za gorivo. Dakle, tako je počelo. Praotac je uzimao od prirode ono što mu je bilo potrebno u količini koja mu je odgovarala ne vodeći u tom trenutku računa o posledicama, jedino na šta je obraćao pažnju je da ne seče biljke u blizini svog staništa da ne bi narušio mogućnost (načelo) što manje primetljivosti, sekao je malo dalje. Padina je oćutala nasilje, očuvala je reljef ali, lišena zelenih krošnji, naoko je delovala ogoljeno, zelenu boju lišća nadvladalo je sivilo tla. Ipak, mogla se uočiti izgrađena  nastešnica te je arhitektura tako, prvi put, postala deo pejsaža.

Dođoh kući. Veče je. Treći dnevnik je. Nisam gledao TV mesecima. Na njemu kažu da su se kosovski policajci u Gnjilanu vratili na radna mesta posle godinu dana plaćenog odsustva. Sećate li se tih policajaca? Srbija im je rekla da odbiju onomad. Od 129, 125 ponovo su policajci. U Gnjilanu je za Vidovdan srušena spomen-česma vitezovima s Kosova polja. Tako Kurir kaže. Ima i fotografija. Ne piše kada je česma u Gnjilanu podignuta. Verujem da nije od 1941. do 1990. godine. Kad god je, inat se inatom vraća:

- Eto, došao sam da se prijavim to je sve, znate i sami šta je onda

gost autor:  mr Dragana Ćorić

 I smerna i aktivna i nalik na hobotnicu jer radi hiljadu poslova i ponekad besna i tužna i očajna i nervozna i majka i drugarica i ćerka i sestra i tetka i bratanica i komšinica i koleginica i daleka rođaka samo ne više sa sela nego iz neke od zemalja u EU...uvek i u svakom slučaju, bez obzira koju društvenu ulogu da igra, ona je uvek, na kraju svakog svog dana - samo ŽENA.

Da li znate ko su Minerva Argentina, Patria Mercedes i Marija Tereza? Nisu glumile ni u jednoj od poznatih telenovela, sem u onoj-životnoj.

Ovo je priča o njima. Možda je nekome ostala nepoznata.

У чињеницу да једна вест истовремено може бити пласирана на безброј начина и да свака њена верзија може код читалаца да изазове различите реакције, често и међусобно потпуно супротне, уверили смо се много пута. Када се тако нешто деси, обично је по среди намера аутора или његових послодаваца да расположење јавног мњења обликују у складу са неким интересом - тренутним или дугорочним, својим или интересних група којима припадају.

SLUČAJEVI ILI TRAGEDIJE MOJIH LJUBAVI (Prvi slucaj)

 

Dobar dan, (eh da je zaista bio dobar dan, gde bi mi samo kraj bio, ovako...!)

 

Ja sam Todorovic! Aleksandar Todorovic! Zapamtite to ime, i to prezime, ali ne zbog mene, nego radi vas - za svaki slucaj.

 

Užasan je osećaj kada se priča mora započeti sa ''bio je topao ili tmuran dan'' i tome slično, ali nekada se od te konvencionalne, da ne kažem – ustaljene rečenice, ne može pobeći, i zaista je bio topao junski dan, tek što su prestale kiše koje su danima padale, igrajući se sa mojim živcima, i na čiju me je pomisao sad bolela glava, sve je nekako bujalo, mirisala je lipa, nisam se ni na poslu mnogo umarao, dolazio sam kući zadovoljan i odlazio do obližnje prodavnice, čiji je vlasnik otac mog prijatelja, i gde sam oduvek, takoreći, uživao beneficije, da ne ulazim dublje u