4. septembar

Ponekad sanjam da negde kasnim. Upinjem se i upinjem da stignem gde treba, ali sve je van moje kontrole. Kasnila sam tako na feri, avion, voz, autobus, a jednom i negde gde se išlo biciklom – i bilo je nepojmljivo strašno, kako to obično biva u snovima. Međutim, nikada ranije nisam sanjala da sam nekuda požurila, da sam krenula prerano, a sa istim tim frustrirajućim osećanjem da ne mogu više ništa da promenim.

Pre nekoliko noći bila sam upravo u takvom filmu. Naravno, san je bio vezan za moj nastavak putovanja Panamerikom. Nisam upamtila detalje, ali

           Osećam da mi gori pod nogama iako je zima. Možda su promrzline. Đon mojih cipela nestaje zajedno sa mnom. Krivina preda mnom gori a nikog nema za volanom. Ovaj tramvaj, poklon grada Bazena, u kom je stalno leto, i dvadeset devetog februara i trideset drugog decembra, ni nema volan. Gledam iz prazne prikolice, kako nas nešto, kako me nešto vuče, napred, u krug. Tramvaj leti kao da je proklet, kao da je pro… Proleće preko reke, kanala, u kome se sabira kanalizacija već zatočenih naselja po kojoj plivaju trupovi hrabrih kukavaca koji su sebi oduzeli ono što nisu ni tražili. Gomilaju se nizvodno, prema u ušću u Stravu, uzvodno od fabrike vode. Već danima sam na vodi. Voda gasi vatru u želucu. Udavi glad na kratko. Vetar duva bez prestanka. Ako prestane da smeta očima, počinje da smeta ustima, penjući se iz mraka utrobe. Oba, i onaj spoljašnji i ovaj unutrašnji, naduvavaju sa sobom kiselinu koja kroz nos okida nagon za povraćanje.

http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/ 

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

            Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

            Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava

In the next few days, we'll see the high point of the Danube flooding hit Serbia. We all hope that the flood defences and preparations hold. And in the next few weeks, I think we are also hopeful that summer really isn't far away. That will mean the tourism industry stepping up a gear.

I wrote last month about the impact of social media on diplomacy. One aspect I didn't mention was consular work, and here too, it's just as revolutionary.

10. oktobar 2019.

Pred zoru je počela kiša i jak vetar. To sam i očekivala prema vremenskoj prognozi. Probudivši se usred noći od vetra, blagoslovila sam Sanju i Borislava koji su mi sinoć ponudili da spavam na tremu napuštene vikendice. Kad sam se ujutru ponovo probudila, nevreme se stišalo. Sedeći u zavetrini, u fotelji, pijem kafu, doručkujem i kuckam novi blog, a sve to sa pogledom na Irig i Rumu u dolini. Lep početak dana, čak iako nema sunca.