Crtica sa linije 37

„Vežbamo za film, kume. Ti ćeš ovo isto da radiš, samo sutra..."

Karađorđe - Miloš Obrenović  
Josip Broz Tito - Aleksandar Ranković
Toma Nikolić – Vojislav Šešelj
Vojislav Šešelj – Vuk Drašković
Milo Đukanović – Momir Bulatović
Milo Đukanović – Ratko Knežević
Nenad Čanak – Miodrag Kostić
Rade Bulatović – Gradimir Nalić
Ceca Ražnatović – Milorad Ulemek
Mile Luković – Dušan Spasojević
Dragan Kićanović – Zoran Slavnić
Boris Tadić – Dragan Šutanovac
Goran Pitić – Aleksandar Vlahović
Đenka – Mirko Topalović
Najmanji zajednički sadržalac za ovu šarenu skupinu likova je - kumstvo. U našem narodu se kaže „Bog na nebu – Kum na zemlji.“
Sve češće se, međutim, ta umotvorina konvertuje u „...Kum pod zemljom.“

Iliti praznik žrtvovanja ove godine pada na ponedeljak 8. decembra, zapravo preciznije praznik počinje prethodnog dana po zalasku sunca, dakle sedmog decembra (znači počeo je). Kako je ove godine zgodno pao na ponedeljak doći će mnogima kao omanji godišnji odmor, pošto se praznuje četiri dana ne verujem da će iko živi raditi u petak i eto slobodne nedelje.

Dragi moji, svi vi koji ste ovih godina čekali u redovima pred ambasadama, koji ste molili rođake i prijatelje da vam pošalju garantna pisma, koji ste sakupljali kilograme potvrda i papira, stideli se pred šalterima, svi vi koji 18 godina niste mogli da putujete, a da pre toga ne prođete torturu papirologije, konačno možete da odahnete. Konačno možete da putujete kao ljudi. Želim vam srećno što više puteva i putovanja, što više granica i zemalja, jer ako je nešto važno u životu, važno je upravo to - putovati.

Srećan vam Sv. Nikola Bezvizni, zaštitnik putnika, srećan vam dan kada je konačno EU pokazala da zaista misli da je Srbija deo Evrope i da, iako je krivica individualna, kazna ne treba da bude kolektivna. 

Srećan vam put kud god i kad god krenuli!

Ovaj dan, veći od svih praznika koji su pred nama, moći ćemo da proslavimo zajedno. Sledi najava Blog-žurke, ovaj put konačno uživo, posle toliko vremena dopisivanja i opisivanja. 

PAŽNJA!!!   ISPRAVKA LOKACIJE

U ČETVRTAK, 24. DECEMBRA U 18 ČASOVA, POČINJE ŽURKA BLOGA B92! ŽURKA ĆE BITI U KNJIŽARI DELFI, KOJA SE NALAZI U SKC-u, ULICA KRALJA MILANA BR. 48, U BEOGRADU.

knjižara DELFI

DOBRODOŠLI SVI I JEDVA ČEKAM SE KONAČNO VIDIMO I UŽIVO.

„Puška okačena na zid u prvom činu, u trećem činu mora da opali"

 Mada u „najboljim godinama“ još uvek ponekad umem sebi priuštiti i malo nepatvorenog mazohizma, kao obavezni trening krvotoka, želuca, logike, strpljenja i sveopće izdržljivosti.
Odmah da se razumemo – tu ne spadaju povremeni „Ko izdrži duže“ ekscesi slušanja narodnjaka s prijateljima u kojima, a što to ne reći -  često pobeđujem.

Ima ih svuda. Možeš ih sresti na ulici, u prodavnici, pošti, bolnici… Hodaju slobodno i vrebaju žrtvu. Najgori su oni koje svakodnevno viđaš na poslu. I najopasniji, jer ih ne možeš izbeći, a samo čekaju priliku da te zaskoče. Siledžije, o njima pričam. Verbalne ili fizičke, svejedno. I jedni i drugi ti nanose bol. I čine da se osećaš jadno.

Bahati, nevaspitani, bezobrazni. Nadahnjuje ih neprijatnost koju izazivaju  i savršeno su ravnodušni prema odbijanju. Njima se sviđa da povređuju druge i uživaju kad su u centru pažnje. Nemoj ni pokušavati

Stvari uvek treba početi malim koracima

Primetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat

Ovo je blog žurka za Mašu i Dalija, naš prvi blogerski bračni par, za prve koji su se na ovom blogu sreli, upoznali, zaljubili i – VENČALI!

Da vam ne bih ja prepričavala i da ne bi ste tumarali po tavanu arhive, evo Dalijevog bloga, iz kog ćete saznati kako je to bilo:

PRVI BRAK B(L)OGOVSKI

dali76

Sve je počelo slučajno, kako to uglavnom biva sa većinom bitnih stvari.

Pre desetak godina, kao mlada nastavnica istorije, ali i neko ko je završio nižu i srednju muzičku školu, Ksenija MIrković se  prihvatila  vođenja hora i pripreme predstave  u OŠ " Ljuba Nenadović" u Žarkovu. Na sreću dece sa teškoćama u razvoju, a pogotove one sa autizmom, predstavu je videla tadašnja direktora OŠ „Antun Skala“ (škola za decu sa teškoćama u razvoju) Jasmina Jovanović i oduševljena onim što je Ksenija  uradila, pitala je da li bi pokušala nešto slično da napravi u njihovoj školi. Kako nikada nije radila sa decom sa teškoćama, bila je zabrinuta da li će umeti tako nešto, ali je odlučila da pokuša.

Nedavno je u Gardijanu izašao sjajan članak - intervju sa Dejvidom Mičelom koji je prevo knjigu Zašto skačem, a koju je napisao trinaestogodičnji Japanac Naoki Higashida koji ima autizam.
Dejvid kaže da mu je knjiga veoma pomogla u tome da bolje razume svog sina. Meni su pomogla oba tekst, i intervju sa Dejvidom, čija je većina rečenica kao da sam ih sama pisala, i delovi iz knjige koji su objavljeni u Gardijanu. Nadam se da ću uskoro imati priliku da pročitam celu knjigu, a bilo bi divno kada bi je neko objavio i na srpskom.
Snežana Lazarević se potrudila da ovaj tekst iz Gardijana prevede, a ja želim da ga podelim sa vama. Oba su dugačka, pa ću ih radi bolje preglednosti i lakšeg čitanja objaviti kao dva zasebna bloga.

 Kako sam učio da živim sa autizmom svog sina - David Mitchell