Pokušao sam da se prisetim svih mogućih statističkih metoda, tehnika i postupaka, od onih jednostavnijih kao što su mod, medijan, aritmetička sredina, raspon varijacije, kvartilno odstupanje, standardna devijacija, T skala, C skala, Stanine skala, pa do složenijih kao što su Pearsonov ili point-biserijski ili tetrahorički koeficijenti korelacije, zatim koeficijent kontigencije, analiza varijanse i kovarijanse, ali nisam ni naslutio odgovor. Čak sam posumnjao da je primenjena metoda multipla multivarijacione regresione analize, koju je u svom doktoratu na nadaleko čuvenom Megatrendu, koristio jedan od ministara aktuelne vlade. Doduše, u toj disertaciji ostalo je nejasno kako je doktorand rešio problem heteroskedastičnosti ukoliko je narušena pretpostavka o nepromenjivosti varijanse slučajnih varijabli u linearnom regresijskom modelu, ali to sada nije tema. Negde u medijima sam zapazio naslov: Konova matematika, pa sam i nju pažljivo proučio.

Ipak, nisam uspeo da dođem do odgovora na pitanje: Kojom je metodom, tehnikom ili postupkom struka iz kriznog štaba došla do zaključka da su penzioneri i ostali 65+, koji već više od mesec dana čame u kućnoj izolaciji, bezbedniji ako se šetaju utorkom, petkom i nedeljom, a ne ponedeljkom, sredom i subotom ili četvrtkom. Nadalje, kojom je metodom utvrđena bezbedna distanca za šetnju promera 600 m od stana ili kuće?

Kako to, otkud to, za čiji račun - da nam se svakoga dana kroz pisane medije negde iz drugog plana (ali sistematski) servira po jedna tobože usputna vest iz života оstrvske kraljevske porodice - ko je s kim danas porazgovarao za ručkom, šta je na nekom od kretanja kroz javnost obukla ta i ta gospođica s periferije kraljevske familije, kojom stazom su kroz šemšir šetali pod ruku neka od princeza i njen partner, šta je od tračeva o narečenoj porodici istinito a šta možda ne ...?! 

Jedni su tvrdili da je sve to prevara, drugi su ubedjivali da je veštački stvoren, treći su bili sigurni da je do svega došlo slučajno, četvrti da je katastrofičan, dok su peti bili sasvim sigurni da su za sve krivi šišmiši, a sedmi da je konačni cilj vakcinacija sa ciljem čipovanja ljudske vrste i konačno zatiranje ljubičastih jednoroga sa zelenim ušima.

„Da i slavni imaju nadahnuća za prvoaprilske šale, pokazao je novozelandski reditelj Piter Džekson, tokom snimanja filma King Konga, On je 2005. u saradnji s članovima filmske ekipe obznanio medijima da se sprema i nova epizoda s naslovom 'Kongov sin', u kojem će se potomci divovskog majmuna boriti protiv nacista. Da bi priča bila uvjerljivija, Džekson je dao izraditi i kompjutorski animirane scene tobožnjeg snimanja prvih kadrova!"

(The Conoplja News)

Soba je imala sedam kreveta. Planirana je za jedan manje ali kako je četvrto odeljenje zagrebačke traumatologije u Draškovićevoj bilo u obnovi valjalo je rasporediti pacijente po sobama na ostala tri odeljenja. Bila je to ženska soba i sve stanarke su, osim Dine, imale više od šezdeset godina. Ono što ih je pak sve spajalo bile su bizarnosti njihovih povreda. Kada, ruka, lom. Pertla, skočni zglob, lom. Stepenice, podrum, ruka, lom. Stolica, sijalica, ključna kost, lom. Polustepenik, suton, skočni zglob, lom. Pad sa motora, kuk, lom. Dina je isto pala sa dvotočkaša, onog bezazlenog. Ona nikada ranije nije pala sa bicikla. Ništa nije slomila ali je nečujno pokidala sve ligamente u levom kolenu i morala je biti hitno operisana. Bio je to jedan od onih glupavih padova kakvi se mogu videti na nekom smešnom kućnom videu. Najveća šteta od ovog pada, ispostaviće se, biće pauza u snimanju njenog prvog kratkog filma, o nesanici, za koji potpisuje scenario i režiju. Pauza usled potpune nepokretnosti, usled tišine pokreta.

            Tako je Dina ležala u tišini, zurila u plafon i u svoje zavijeno koleno, u neku preopširnu Frenzenovu knjigu i u tetrapak Happy Day soka od pomorandže koji joj je doneo prijatelj iz Beograda misleći na vitamin C koji pomaže obnovu vezivnog tkiva kao i da je to zgodna pošalica; srećan dan, smešno, ne? Mogla je da sačeka sa padom nekoliko sati pa da vic bude još uspeliji i da se ubogalji prvog aprila. Zurila je i u svoje sapatnice koje su mahom spavale, posve tiho, odmarajući se od života. Jedino mesto gde se žena može odmoriti i bez griže savesti skinuti breme koje dobija rođenjem, je bolnica, a uganuće zgloba ili prelom kosti, koje vode na ortopediju, najsrećnija su moguća opcija. Dovoljno strašna da se od žene, iako je u bolnici, ne može ništa zahtevati a opet dovoljno bezazlena da je oporavak u najvećem broju slučajeva izvestan. Može se čak i produžiti nekom prepisanom banjom, mada će većina žena, čim svi ekstremiteti u određenoj meri profunkcionišu, nanovo biti uvezano nazad u svoj polni dolap.

            Razmišljala je Dina o toj tužnoj istini i pooštravala do pred sam kraj kadrove u glavi. Dolap, bunar, manjež... Zamislila je magarca sa obrijanim nogama.

Javljam vam se iz blokade predstojećeg epicentra dešavanja. Sa desne strane mi tutnji muzika iz parka, ispregradjivanog ogradama i betonskim blokadama, da ne pominjem sve prisutne policajce grada Čikaga, uključujući i žandarmeriju u različitim uniformama, ivice i marice, i poslednjih dana neobjašnjivo velikih broj muškaraca koji trče po parku. Do pre nekoliko dana se nijedan od njih nije mogao videti kako galopira naokolo zabrinut za svoje zdravlje, a onda ih se pojavilo toliko da smo mogli spontani maraton da organizujemo.