Formula promiskuiteta = p:(t-(s+r))
p- ukupan broj osoba sa kojima ste imali seksulani odnos
t- godine starosti
s-broj godina u trenutku gubljenja nevinosti, pod uslovom da nije prošlo duže od tri godine do sledećeg polnog odnosa ( u tom slučaju se računa ta godina)
r- broj godina provedenih u dužim vezama (dugom vezom se smatra svaka veza duža od 6 meseci i računa se kao godina; npr. veza od godinu i šest meseci se računa kao dve godine)

Osoba koja ima koeficijent ispod 1 može se smatrati nisko promiskuitetnom, dok se osoba sa koeficijentom iznad 3 smatra

Ko je pomislio da je blog o Srbiji u raljama poslenjih par decenija prevario se - obrasci prosti, epizodika predvidljiva, semantika prosto-prošireno rekurzivna - nije tema.

Pošto je ovo decenija robotike, između ostalog, sve je više popularnih članka na tu temu i sve je više vesti kako je imitiranje života, čak na vrlo niskom novou, jedini lek za jalovu algoritmičnost. Veštačke pčele, bubice u pravom vetru, pravi vetar u veštačkoj kosi, "theory of mind" koju osvajaju mali roboti, roboti koji počinju da se oblače u mekano ... i eto nas za čas u "ko te ima taj te nema, ko te nema taj te sanja" balonu od izgubljenosti u algoritmima koji ne rade i životu koji ne primećujemo.

Organizaciona fenomenologija, evolucija, emergence, rolling-with-the-punches egzistencijalna mehanika u robotici, kao i u živom ispod površine civilizacijskih tekovina, iz jako malo "materijala" i još manje neuralnih mreža izvlače fenomen od vrednosti sakrivene u malom oko nas.

Trojica visokih funkcionera razgovarali su iza otvorenih vrata.

Prisećanje na dve TV KOME(N)DIJE, povodom rezultata istraživanja javnog mnjenja o popularnosti srpskih političara.

LICA:
ON - Sve i svja u jednoj srpskoj varoši, ključni član svake vladajuće koalicije u Srbiji i četvrti srpski političar po popularnosti, sa tendencijom uspona na top listi.
ONA - Visoki funkcioner

Čubura(1) je iza Hrama Svetog Save na početku beogradskog grebena, gleda pravo ka Kalemegdanu a sa druge strane je Kalenić i Neimarska padina i stekla je status neupitnog kultnog mesta u centru Beograda mada je započela svoje beogradsko žitije kao jedna od periferija. Živeli su tamo građani razni i zanatlije, Beograđani kažu da je bilo i pesnika, slikara, boema, a bile su i kafanice gde se ogovaralo i recitovalo, onda prizemne kuće sa baštom i voćkom uz dvorišnu česmu. To je vremenom nekako iščilelo a da Beograđani iščeznuće nisu na vreme primetili što je inače, da nije tužno, rekli bi osobina Beograđana ali pošto je tužno kad nešto tako lepo odlazi reći će se mana koja se ponavlja odvajkada. I dalje Čuburci, kad su shvatili da im se desila neka nova urbana sredina, uprkos onome šro vide svako jutro žive virtuelnu Čuburu iz svog sećanja koje nekiput poprima mitske mere kad ih navedu da o tome govore. Ali samo kad govore.

Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

 

 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

 

 

 

Time for a change. Again.

At the moment of the transition from one year into the next one, I am always confronted by a Troubling Paradox. The Christmas and New Year's (or New Year's and Christmas in orthodox juxtaposition) holidays always urge me to Observe Tradition and Incite Revolution.

Pre godinu dana na poziv urednice smederevskih ''Naših novina'' napisao sam za taj list tekst.

"Povredio sam palac na nozi i to me je podsetilo na konja što mi je stao na stopalo, a on na magarca sa kojeg sam jednom pao, isto kao što sam prošle nedelje pao sa bicikla dok sam se zaustavljao da bih propustio patke, one žute koje je moj drug iz detinjstva gađao kamenjem, pošto je umeo dobro da nišani, posebno zimi kada je umeo da me pogodi grudvom u glavu sa druge strane ulice.

Ipak, ja mislim da sam imao lepo detinjstvo.

U stvari, ja uopšte ne bih imao problema sa mojim selektivnom pamćenjem kada bih imao bar neku kontrolu nad procesom selekcije" - kaže Nobodyhere.

Ja uglavnom verujem u priče u koje veruju oni što ih pričaju. Lepše je tako. Čuo sam i ja za „replicative fading" obrazac, ali i ti obrasci su uvek donekle kruti i ubijaju slobodu zarad suvoparnih sitnica i njihovih ponekad isto tako suvoparnih kompozicija. Dok ono što izbledi jednim kopiranjem vlasnik nove kopije često ume više nego da nadoknadi sledećim.

 

Priča o bakici koja je više volela životinje nego ljude i imala kuju Vihor, po uzoru na crnog konja ihora, a ne Renatu ili slično, zbog pogrešno upregnute metodologije za određivanje pola najmlađih kučića je interesantna pošto je, i to su neverovatne slučajnosti, kuja kao i baba umela da uživa u životu.

I lokalna kokoška, isto. Tako se promešao prostor oko bakice.