TIHI NAČIN 

                                               III

 Sa mog sedišta, polja sa malim izolovanim šumama, nestaju brže nego kolovoz, brže nego što mogu da nabrojim sve njihove osunčane boje. Dolazim u zamak. Leto ima nešto čime farba, polja, gradove, ljudsku kožu. Ležimo u tom polju, na padini između dva simbolički udaljena toponima, oboje znamo da je kroz nekoliko sati kraj. Ali svejedno plutamo. Slažemo se da je u tebi upisano da ne živiš tamo gde si rođena i da bi u svakom paralelnom univerzumu otišla od kuće. Meni se adresa nije promenila od rođenja. Imam sačuvanu i prvu prijavu boravka. Letnji datum. 

 

 

Nikako i svakako ili, bezbroj je, više neznanih nego znanih, puteva do sreće. Pre svega mora se znati da sreća nije dugotrajna. Sreća se sastoji od bezbroj kraćih ili dužih trenutaka. A ipak, da skočim sebi u usta, sreća može biti i dugotrajna, kao sreća u ljubavi, koja može trajati 40, 50 i više godina. Ali i ta ili takva sreća je isprekidana svakodnevicom, brigama, većim ili manjim, siromaštvom, bolestima, gubicima, nesrećama... Ipak i osmeh voljene osobe je sreća. Pogled na lepotu devojke/žene izaziva osmeh i sreću ma koliko kratko trajala. More i ulazak u njega je sreća.

Empatija, šta to beše?

Vikipedija veli: Empatija ( od grč. εν — у, i grč. παθος – osećanje, strast) doslovno označava saosećavanje, uživljavanje. Empatija podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava. U suštini, to je stavljanje u tuđu poziciju i doživljavanje tuđih osećanja. Termin Empatija je prvi put uveden 1909 godine od strane psiholiga Edvard B. Tičnera, kao prevod nemačkog termina Einfühlung( što znači: osećam za ). Empatija nam omogućava da razumemo druge i često nas prisiljava

Dašak vremena, tj dašak po dašak su mi doneli radost slušanja vesti u krevetu kad se probudim „prerano" za ustajanje, ali prekasno za dodatno uranjanje u san. I onda me te vesti munjevito uspavaju, i to duboko, pa često bace u neko kontekst-senzitivno sanjarenje.

Jutros je tome kumovala vest kako je neki policajac u Australiji, dal u tridesetim, znači ne pripravnik, taser-m (visokim naponom) raspalio po 95 godina staroj bakici u tamo nekom staračkom domu. U svoju odbranu je rekao da jeste, bakica se jedva kretala uz pomoć hodalice (walking frame), ali je imala nož za stejk u ruci. Bakica je pala, udarila se i sada je u kritičnom stanju.

 

Pardon, u vesti na koju sam ja naišao se ne kaže „starački dom", nego „end of life facility". Ja sam mislio da su starački domovi to po definiciji, ali sada mi se čini da su širi pojam i da pored ovakvih ustanova kao u ovoj australijskoj priči postoje i druge vrste biznisa na tu širu temu. Ja imam dobro ime za jedan takav: Pretposlednja šansa.

Da ste me pre samo nekoliko godina upitali šta mislim o muškatlama, slatko bih se nasmejao, možda čak i nehotično podsmešljivo. Simpatično, ali… nekako “seljačko” cveće, odgovorio bih tada, jer sam to zaista i mislio. Mada, kad sada razmislim, taj utisak nije bio moj, već stereotip preuzet iz sredine u kojoj sam odrastao. U Šumadiji se znalo, a i danas se zna, koje je cveće “gospodsko”,