Isprva sam čvrsto verovala. Vremenom je vera oslabila u nadu. Nadala sam se da ću biti makar primećena. Nadala sam se jer sam po prirodi stvari stajala u sredini. Međutim, iako istovremeno i na kraju i na početku i u sredini grupe, nikome nisam pripadala. Svi oko mene su imali svoje partnere. Pozitivni negativne, a negativni pozitivne. Tako su se privlačili, pretpostavljam. Suprotnosti se privlače, to je opšte prihvaćen koncept. Moja je suprotnost bila  beskonačna, srazmerno daleka i nedodirljiva. Osuđena sam bila na usamljenost. Otuđena. Olako sam uzimana i oduzimana. Kada sam želela da doprinesem sabiranju rezultata moj se doprinos nikada nije primećivao u ukupnom zbiru. Iz revolta bih namerno oduzimala sebe iz svačije jednačine ne bi li poremetila očekivani rezultat, ali niko se nikada nije ni najmanje potresao zbog mog izostanka. Rezultat je ostao očekivan.

 

 

                  život je zanat koji treba marljivo učiti (Мon. Honoré de Balzac)
- само плачи, мање ћеш пишкити , тешила ме моја Mаајка научена умећем живљена,када сам одераних колена од сокачких игара, а очију пуних суза, јер се болне повреде колена хладиле па пекле кад би се предвече враћао кући, а пре тога по целе дане зујио са исписницима по Селу ,те обалом Дунава вурасмо камење око пецаљки пецароша да им рибу растеривамо....

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera s police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto, ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme. Zatekao sam odškrinuta vrata.

 

Nakon šetnje u borbenom društvu drugarica, dama i gospođa glavnim ulicama Beograda, tokom protestnog marša za radna prava žena i platu

 

 

            Imao sam davno jednog prijatelja koji je sebe zvao Milorad Rodik i više od pola svog života ručavao po restoranima. Živeo je sam u malom stanu u centru grada koji je nasledio od tetke. Radio je kao savetnik u državnoj službi i za to bio dobro plaćen. Nije imao velikih briga u životu osim jedne, koju je odlučio da u potpunosti iskoreni. Bio je to povremeni gubitak kratkoročnog pamćenja.

 

Istočna železnička stanica Кeleti, čija je velelepna fasada i danas arhitektonski simbol i ponos Budimpešte, za nas koji smo navikli da na njoj dočekujemo i ispraćamo rodbinu i prijatelje iz Srbije, ili da se sa njenih perona uputimo ka jugu, nije više ona stara. U očekivanju novih i do danas nedočekanih pruga, vozova između Budimpešte i Beograda odavno nema. Zamenili su ih minibusevi,