5. januar

Morala sam da se penjem više od četiri sata najtežom planinarskom stazom u Tierra del Fuego nacionalnom parku da bih uhvatila signal

30. decembar

Idemooo! 

★

31. decembar

Nestrpljenje da se najzad stigne. Prvi let Beograd-Rim - 1 h i 35 min. Onda

“I encounter millions of bodies in my life; of these millions, I may desire some hundreds; but of these hundreds, I love only one.” ― Roland Barthes, A lover's discourse

Onaj trenutak kada uhvatite sebe da zurite u svoj odraz u ogledalu, možete li se prisetiti o čemu ste zapravo razmišljali? Ja sam se prisetio. Na slovenačkom se se prolaznost kaže minljivost. Mimo, imamo i mi tu reč. Uminuli, najčešće za bolove. Preminuli, najčešće za ljude. 

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

            Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

Bezbroj, sijaset je rešenja i kada su u igri obične, svakodnevne zavrzlame ali isto tako je i bezbroj rešenja kada je vaš vlastiti život u pitanju. Najkonsekventnije rešenje je samoubistvo. Nemam nameru da navodim, takođe, bezbroj načina na koje se čovek može samoubiti ali to je doista rešenje, jednom za svagda. Smatrali mi to kukavičlukom, hrabrošću, eskapizmom... samoubistvo je rešenje, konačno i nepovratno.

Nema niti je bilo osobe na ovom dunjaluku koja nikada nije pomislila na samoubistvo. Dođete do visokog granitnog zida koji ne možete preći

O romanu "Nešto što strašno podseća na život" (Akademska knjiga, Novi Sad, 2019), Slavku Matkoviću, Gradskoj kući, subotičkim samoubicama, grupi Bosch+Bosch, idejama, idealima, intelektualnoj i ljudskoj doslednosti i umetničkom življenju bez ostatka...
U intervju za TV Suboticu sa Miletom Tasićem :) 

a

Sada već u panici, zamakao sam iza zavese. U mraku kulise, napipao sam kvaku i umakao utvari kroz vrata u slabo osvetljeni hodnik. U dubini nisam mogao da razaznam dokle se proteže. Dvoja, troja vrata bila su vidljiva. Pribrao sam se, ispravio i krenuo da osluškujem.