Osetljivima i onima sa urodjeno jakim rodoljubivim osećanjima ne preporučuje se čitanje ovog bloga

Postoji mnogo knjiga i filmova na temu ljubavi prema domovini. U književnosti su tome naročito doprinosili - pesnici.

A od malih nogu su nam govorili da je domovina svetinja. Sećam se, kao što se sećaju i mnogi drugi, da su nas u prvim razredima pučke škole, naglašeno učili  o domovini i rodoljublju. Govorili su, pored ostalog, da je domovina "nešto  najvažnije na svetu", nešto "što se voli više od majke", više od devojke/mladića (što je eufemizam za  ljubavnicu/ljubavnika), te da za domovinu treba da u svako vreme budemo spremni dati život, i tako to. 

Naša Princeza danas puni 17 godina. Ima li boljih godina od tih i za jednu princezu...

Moja gošća je: razmisljam

 Uživajte u ovoj priči .

  Огледало је тог дана као и обично било врло искрено када је стала пред њега и загледала се у свој одраз који јој се у том тренутку допадао мање него икада. То је био прећутни договор – да се не лажу. Могла је да рачуна на то да ће јој указати без трунке повлађивања

Još nije ali kako je krenulo, lako mogu da se obistine Brankove reči i u mom slučaju! Nisam Mizantrop niti nekakav drugi trop, imam prijateljice i nesto malo prijatelja, volim da razgovaram s njima, umem, i to dobro i sabrano da slušam, sto je priznaćete retka osobina u ovim predelima. Ali!

Au! Stvarno nisam u kondiciji!

Još uvek pokušavam da povratim dah!

A tek je prošao PRVI dan škole...

Šta se desilo? Udarila me praksa u glavu, svom silinom, pa sam grogi kao bokser posle desete runde i nekoliko knockdowna! 

Opustila sam se mnogo zbog dobre saradnje sa našom osnovnom školom, pa nisam dobro uradila kondicione pripreme za srednju!

A trebalo je, to sad vidim i sama. 

Mislila sam da sam oguglala na ljudsku glupost i predrasude kada je disleksija u pitanju (na kraju krajeva, ratujem sa tim od kada je Mudrici/Filozofu dijagnostikovana, u I razredu osnovne), ali, današnji kratak susret sa budućom nam razrednom ostavio me je bez teksta.

Ovo je dan kad i ja verujem u dragog boga i njegove nebeske saradnike, zahvaljujući im se do atmosferskog omotača što su me se konačno setili i, u saradnji sa laičkim prosvetnim ministarstvima, proglasili kraj raspusta i početak škole. Aman više ako je za vajdu i raspusta i raspuštanja bez granica, izgibo'... Konačno su jutros zazvonili satovi ujutru i naš mlađi par mladunaca je, uz očekivano roptanje i zvocanje, otklipsao u hram nauke, umesto da spavaju do podne, doručkuju popodne, ručaju uveče i večeraju u zla doba rasterujući uboga bića iz mašte. Još samo da prinesem žrtve i da nekako umilostivim bilo kog boga koje god vere da otvori fakultete, pa da i Prestolonaslednik počne da leže pre jutra i već jednom prestane da spava u dnevnoj sobi. Koja mu omogućava da se neprimetno ušunjava u našu stambenu jedinicu, ne polažući račune bunovnim roditeljima o tome gde je zjačio do zla doba. O zašto da ni ne govorim.

koje još nije završeno, samo se pravi...

Zemlja. Ponekad se bolje vidi iz daljine.

Iz daljine gledano ljudi žive lepo. Oni se razvijaju i razmnožavaju. Menjaju uslove svog života, pa i same sebe. I svakim danom ih je sve više. Možda će destruktivnost jednog dana nadjačati čovekovu kreativnost, ali za sada nam dobro ide.

.. I stojimo tako nas dvojica na izlazu iz sela zvanog Idvor, autobus nam je utekao ispred nosa, niko neće da nas poveze, pada mrak... a ja pojma nemam šta da radimo. Pitam ga - a čiji si ti momak? A on mi kaže - ja sam od tih i tih… A ja mu kažem - znaš ja sam sa tvojom sestrom onomad išao u gimnaziju, šta je sa njom? Kaže mi – ima troje dece i muža koji je biznismen u Slovačkoj. Kažem mu – vidiš eto ja u tim istim godinama stopiram na koncert jednog domaćeg pank benda.