У време Вхартон, угледни посетиоци потребно само до врха главе вртлар за задовољство шетати око разлога туриста. Данас линије током летњих месеци да купи карте да им одобрите приступ вртовима, где породица потпис бели и даље лутају паунови-као

Koristeći omiljenu novinarsku frazu, velikim slovima izjavljujem, da o bardu jugoslovenskog glumišta, velikom Zoranu, ne mogu da napišem ništa!

Ko sam ja da o Njemu bilo šta kažem?! Nisam ga upoznao, video sam ga četiri puta, od toga dvaput na sceni... Kao klinac iz Zaječara, sin čoveka koji se družio sa Zoranovom ekipom, mnogo sam slušao o toj legendi, ali pored priča svih ljudi koji danas tvrde da su baš oni sa Njim bili kao nokat i meso - ja nemam šta da dodam. Ali ispričaću vam priču o Miki Šćekiću, poslednjem zaječarskom boemu.

Utrčavam u kuću vrativši se iz škole, gladan naravno, i taman kad sam pošao u inventar frižidera čujem iz sobe žagor i smeh. Ulazim i vidim mog omiljenog čika Miku, pije viski i priča, moji matori se smeju, a na televizoru se pokreću neke jako lepe slike. Nekim ne baš uobičajenim kanalima te 1981. u našu kuću ušao je video-rekorder, jedna ogromna, čudesna naprava. Čika Mika je doneo kasetu sa svog puta u Los Anđeles, a meni se činilo da su snimci sa neke jako udaljene planete. Priča čika Mika mojim roditeljima kako je izašao jednog jutra do trafike da kupi cigarete, ali je usput svratio do svog omiljenog Hajduk Veljkovog konaka. U kafani nije bilo poznate publike, pa je posle kratkog pića čika Mika rešio da „skoči" do muzeja gde je radio i o trošku države čuje svog prijatelja Branu Fusa u Americi. Ovaj mu reče da je baš kupio karte za Lejkerse koji sledećeg vikenda igraju sa Sansima i da bi super bilo kada bi Mika došao na utakmicu. I tako, sede čika Mika u prvi autobus do Beograda. Kupio je kartu za LA i tamo proveo neverovatnih deset dana. Ženi i klincu se, naravno, javio čim je izašao iz aviona, ali njegovu divnu suprugu, profesorku u srednjoj školi, više ništa nije moglo da iznenadi.

 

 U prevodu, dobila sam autorsku opciju! 

Kao prvo, da zahvalim uredništvu što je tako munjevito reagovalo na građansku inicijativu.

Kao drugo, da se zahvalim mojim dosadašnjim blogodomaćinima, njanji i krkaru, što su pomogli u promociji mene ili me.

I, na kraju (last, bat not least important) da se od sveg srca zahvalim svima vama koji ste me podržavali, pisali peticije, urgirali, usijavali urednicino elektronsko sanduče i, sve u svemu, imali poverenja u mene!

Bez vas ovoga ne bi ni bilo (ili bar ne još uvek)

Hvala vam, i što bi rekli u Bocvani

PULA!!! 

 

O Bože!Jutros sam među maminim papirima pronašao njegovo pismo!

 

Godinama nisam prilazio maminim i tatinim stvarima, nisam imao ni snage ni volje. Njihovu odeću sam davno dao Crvenom Krstu ali lične stvari nisam ni pipnuo. Činilo mi se da bih ih povredio ulazeći u njihovu intimu. Ipak! Posle posete i susreta sa mojim navodnim ujakom, smogao sam hrabrosti da zavirim u ono što je ostalo iza mojih roditelja. Među tatinim stvarima

dvadeset prvog jula ove godine u petnaest časova biće dvadeset i pet godina od smrti zorana radmilovića. 

u dvanaest časova, u podne -  biće postavljena  spomen ploča na jednom velikom stubu ispred zgrade u kojoj smo živeli.

najavila pre nekih mesec dana, ali evo ću ponovo za one koji bi hteli da dođu a zaboravili su ili nisu čuli, uz žaljenje što neki neće doći a hteli su (nego su sad već otišli nazad svojim kućama u belom svetu) 

 

 

 

 

drug.clan:

Posto se desilo bas ono cega sam se ponajvise plasio osecam obavezu da se oglasim ovde na blogu (iako sam trajno banovan) i na toj mogucnosti se iskreno zahvaljujem Njanji (kao i na prethodnim prilikama koje mi je pruzila da istaknem uzasno stanje u kome zive ljudi na Haitiju).

Pre skoro mesec dana je nekoliko mojih prijatelja opet boravilo na Haitiju i potvrdilo strahove koje smo imali u vezi sa "obnovom" Haitija. Stanje u toj siromasnoj zemlji u kojoj pre 6 meseci zemljotres ubio 300 000 ljudi i ostavio 1.8 miliona bez krova nad glavom je i dalje uzasno, drzavna pomoc je skoro presahla, od obecane obnove skoro da nema nista a nailazi period uragana kojima je ostrvo veoma sklono (pre neki dan je lokalna oluja unistila kamp u kome je zivelo nekoliko hiljada ljudi koji su u prolece pristali da se presele iz grada u izolovane planine).

 

 

Grešite! Moj pokojni otac se zvao Dragan. Uostalom ni prezime koje ste mi rekli ne znači mi ništa. Odrastao sam ovde u Buenos Airesu. Rodio sam se u Beogradu 28. Februara hiljadu devetsto šezdeset pete, tako da su me kao sasvim malu bebu, mama me je sve vreme držala u naručju, doveli u Argentinu, moju jedinu domovinu.

 

Tata je prvih nekoliko godina radio kao tehnički crtač ali su kasnije jedan njegov prijatelj Nemac

Ovaj blog pišem da se javno zahvalim četvroci policajaca koji su mene i mog psa, jutros u šest sati, odbranili od čopora lutalica. Retko ovako rano izlazim na ulicu, pa nisam ni znala da atmosfera može da bude kao iz Pobesnelog Maxa. A baš sam bila pomislila kako sam super smislila da odem do Tašmajdana i na miru, dok nema gužve, prošetam psa, a i sebe, jer nije vruće

Velike dileme oko toga kako da se brendira Srbija, kako da se uradi repozicioniranje, kako da komuniciramo ime Srbija i sa čime da je povezujemo: rakijom, Gučom, Exitom, netaknutom prirodom, ludim noćnim životom, seoskim turizmom, banjama..... Ma jok! Imamo nešto bolje, nešto rasprostranjenije, nešto što je na svakom koraku i dovoljno je uporno da vam ne može promaći. Čak i kad ne vidite, osetićete njihov dodir, ujed... Imaju i veliku tradiciju jer su nastali pre 170 miliona godina