-      Kad krećete na Exit?

-      Sutra…

-      Da poneseš nešto toplije…

-      Pusti dete, odrastao je čovek…

-      Ti ćuti…

-      Mama…

-      I ti ćuti, da uzmeš jaknu, onu šuškavu…

-      Aman, ostavi ga na miru…

-      Ne mešaj se, vidiš prognozu…

-      Mama…

-      I kišobran uzmi…

-      Jesi ti normalna, izgledaće kao budala, svi mokri samo on na snimku sa dva metra štrči k'o deda s kišobranom…

-      Mama…

-      Rekla sam kišobran…

-      Ali mama, idem na Exit, a ne u Amazoniju…

-      Lepo ti kaže dete…

-      Ti ćuti, a ti uzmi onaj tatin kišobran…

Desetogodišnja ćerka mojih prijatelja na Facebook-u od danas „is single". Bila je ona i do sada single, ali je sada prosto primetila i tu opciju, pa ko veli dete, da joj ne bude profil zapušten i nejasan. Sada trećaci i prezreli četvrtaci iz njene škole znaju na čemu su, nema dileme.

To je naivno, nevino, i još uvek slatko. Mene brine to što dosta roditelja ne zna da je njihovo dete

U tekstu napisanom za nedeljno izdanje Kurira sam upotrebio nespretnu paralelu u kojoj sam naša očekivanja od fudbalske reprezentacije uporedio sa preambicioznim očekivanjima od dece ometene u razvoju, koristeći vic koji sam par dana pre pisanja teksta čuo.  Brojna i burna reakcija ljudi koji su čitali tekst me je u početku zbunila, a kasnije i uverila da se radi o velikoj nepažnji i grešci s moje strane i da je moj pokušaj humora okvalifikovan kao diskriminacija prema deci sa takvim potrebama. Uvidevši svoj propust obrisao sam blog u kome sam preneo taj tekst.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da je šala diskriminatorska niti sam imao niti imam nameru da bilo koga dovedem u diskriminišući položaj.

Najiskrenije se izvinjavam svima koji se osećaju pogođenim mojim tekstom, svakom detetu  ponaosob, roditeljima i javnosti. Izvinjavam se i uredništvima B92 i Kurira.

Pre neko vece sam, posle pedest godina,  ponovo bio na "daskama koje zivot znace".

Kao dekor, naravno...poluVIP mesto za totalno neVIPersonu...ali, taster za flesbek...

Moja razredna, nastavnica Srpskog, bila je, za ono vreme  (druga polovina pedesetih proslog veka) prilicno egzoticna pojava; nosila je sareno, preovladjujuce crveno, sminkala se diskretno, karminisala usne preferiranom bojom, manje diskretno. Sad, kad ovo pisem, podseca me na Dzuliju Roberts iz boljih dana...i, secam se, i kosa joj je imala neki crvenkasti odsjaj...sjajna kombinacija sa zelenim

Skoro da mi nije važno šta ću napisati. Slažem reči od kraja do kraja strane. Do ivice. Nema stihova. Unutra je poezija.

Skoro da mi nije blizu: što ću napisati. Sasvim sigurno: ne gledam levo-desno. Niti: ko će šta pročitati.

Jeste, toga ima svuda. I "u Evropi". I baš me briga. Ja ne živim tamo. Ja živim ovde.  

Dijalog dve dijabole

Vreme: danas oko 12 i 30

Mesto: Beograd, okolina Ade

Ovoga vikenda, u "prestonici Banatskih militara" Tomaševcu, održano je jubilarno Deseto svetsko prvenstvo u banatsklim šorama. Titulom svetskog prvaka oklitili su se Orlovi iz Orlovata, dok su domaće ekipe morale da se zadovolje drugim (Čoke) i četvrtim (Marijevo) mestom - izmedju njih udenule su se Bečkerečke kere.

Banatske šore

(Igra na koju bejzbol liči)

Kad su čuli Ameri za banatske šore

Rešili su odmah bejzbola da stvore

Uhvatim sebe ponekad
sa žarkom željom da budem srećna
i najpre se nasmejem
jednoj takvoj preljubi

Dobro pamtim kako je tada izgledala a danas je sigurno ne bih prepoznao. Ni ona mene, ipak imamo preko šezdeset godina. Znam da sam se zaljubio u nju čim sam je video a najveće zadovoljstvo sam osetio kada me je učiteljica zato što sam bio nemirko, premestila da sedim sa devojčicom. Naravno to je bila ona! Sedenje sa devojčicom je u to vreme predstavljalo kaznu, pedagošku meru. Meni nije ni malo smetalo zadirkivanje