Pred našim ulaznim vratima sede dva imperatora. Julij i Maksim. Prvi je svoju imeratorsku individuu maskirao u jednodelnog Spajdermena, dok je drugi, još mlađi vlasnik velikog imena i samo četiri zuba, za ovo predstavljanje javnosti dekorisan pidžamom i obuven u par plavih medvedića. Upravo on već pola sata tera hodnik da odjekuje njegovim vežbanjem budućih javnih nastupa, koji se rastoležu od cikanja do brundanja medveđeg mladunca.

Nad imperatorima bdi carica baka koja sobom podupire dovratak otvorenih vrata, čuvajući tako i garsonjersku imperiju koja joj se prostire iza leđa.

I odosmo mi na Gardu, jezero severno od Verone, pod obroncima Alpa, hram jedrenja gde je Stvarateljka (ako tako mozemo da nazovemo splet okolnosti koje su dovele do postojanja svega) izdigla planine na dve hiljade metara nadmorske visine bas negde oko severne polovice jezera, ostavila ravnicu da ide sve do mora i Venecije na jugu, a temperaturu vode podesila na konstantnih 19 celzijusa u letnjim mesecima tako sto je dubinu jezera namestila izmedju 300 i 400 metara. Elem, kada je suncano vreme, do podneva se planine usijaju, topao vazduh pocne velikom brzinom da se dize u nebesa, a hladan vazduh

Jeseni, nadam se da će te ovo bar oraspoložiti, obećao sam ti. Ovaj tekst sam pisao 1975 godine i skoro sam ga pronašao. Verovatno sam imao potrebu da zabeležim i sačuvam od zaborava to doba, sebe i moje prijatelje sa kojima se već godinama ne viđam. Razvejalo nas na sve strane.

1966 godina je, sedimo kod Ace Pandura, pijemo Čačanku, tek će Peca: Koja je to reč a jedina je u srpskom jeziku, srednjeg je roda

............

ostaju blizine

dugo pravljenih kalupa

i tvoja sumnja.

Čitaj se! Ništa ti drugo ne pre(ostaje.

Izdresirani glagoli skupljaju mak

a konac se odmotava i nervira gledaoce:

svaki enter bi trebalo da ima smisao.

A, kada ih poslažu, i traže da se objasne:

?

.......i tako dalje i tako ti ja pričam,

ti slušaš i sve ti se čini da nije važno

a nije tako:

„Neđe ukraj onog velikog rata mene đavo nanese da otidnem u Sredojevu vodenicu, dolje u rijeku. I prije sam ti ja tamo žito na meljavu vukla, a i nešto sam mislila, kad cijeli rat predurasmo da nam dlaka s glave ne zafali, neću je, valjda, sad za vreću raži  izgubiti! Grozdana se oprema da pođe sa mnom, veli: „Sigurnije smo zajedno“, a ja je ustavljam, što da se muči kad nema do tamo ni  po’ sata hoda, očas ću da se vrnem.  E, grdna majke, da sam znala što me čeka, ne bi ni polazila.

 Uprtim ti ja vreću raži, pa okrenem stazicam kroz

Za naslov sam uzeo rečenicu iz knjige PRONAĐENO VRIJEME II Marsela Prusta. I u Prvoj i u Drugoj knjizi, Prust se, pronašavši vrijeme, iščuđava, zapanjuje, ne može da veruje, šta je vreme kadro da svojim protokom učini od ljudi. Došavši posle dugo godina na veliki skup nekada mu poznatih ljudi, ima utisak da prisustvuje maskenbalu, nikoga ne prepoznaje,

Ili srpski rečeno MOĆ PROTIV NEMOĆI, još jasnije, MOĆNI PROTIV NEMOĆNIH! Spadam u ove druge. Ne zato što se tako osećam, što nemam fizičku i mentalnu snagu, naprotiv! Ali u ovoj državi i ovom gradu (Beogradu) imam ulogu Sizifa koji nikako da odkotrlja svoju kamenčinu na vr’ brda, jer MOĆNI zvani VLAST s zluradošću kombinovanu s pakošću i zlobom, to im ide u opis radnih

                                                                    Blog je lični dnevnik. Šta je na njemu poželjnije od ličnih priča? (Jelica Greganović, na Jeremijinom blogu o revolucijama)

                                         Život niti ima niti nema smisla. Smisao nije ništa stvarno. To je konvencija. Smisao je za slabe mozgove iznadjeno pomoćno sredstvo, da bi se umeli orijentisati. (Stanislav Vinaver)