Mi smo priredili ovaj cirkus za vas, gubavci, treslo se sa razglasa, radili smo naporno prethodnih godina u vašu korist, govnari, zar hoćete da nam rušite dvorac od peska, hoćete da nas uništite, sav naš trud, ma teraj te se bre u kurac, kurac, kurac… Eho bi se gubio posle tri repeticije. I kao sa onih sezonskih tura koje bi s proleća ili s jeseni prolazile kroz komšiluk i nudile čišćenje dvorišta, podruma i šupa, odvoženje nepotrebnih stvari, i sada se traka, posle kratke pauze, nastavljala sa MI SMO. Tek bi posle sedam osam ponavljanja monotoniju razbila neočekivana digresija, da, volim ovo, dobar ritam imamo, svi su dobrodošli, pa naravno, svi ste dobrodošli, sve vas volimo, lepo je, zabava, život, mladost, budućnost, skroz smo za to… I kao da je policijski čas iza ugla ili bliže, kada bi kombi sa ledeno-jezivom poslasticom naišao, svi bi u komšiluku ubrzano nestajali s ulice, gmizali u svoja dvorišta, podrume, šupe. Klinci bi istrčavali iz žbunja spuštenih gaća i gledali kako da ispare neprimetno preko glavne ulice.

Ima tako nekih ljudi koji ti se nekad pojave u životu, sasvim slučajno, pa se onda, opet, izgube iz njega, sasvim slučajno, pa se opet pojave, štonobi babe rekle "iznebuha" al' u pravom trenutku.

E, upravo mi se to dogodilo ovih dana. 

Oni koji me prate na FB i Tw znaju da sam, ničim izazvana, zaglavila na operaciji na VMA i da sam danas, hvala na pitanju, došla kući. Ali, ono što nisam pisala, a i sad ću ostaviti ime osobe "tajno", jeste da mi je jedan bivši kolega dva puta spasao galvu - baš vezano za tu operaciju.

Daklem, znam čoveka još iz vremena kad smo zajedno počinjali u Radiju. Radili par godina zajedno, onda se rasuli na različite programe, sretali se povremeno na hodinuku, pozdravljali, ponekad popili kafu u klubu i toliko...

Nasa baka. Prabaka. Ko god se seca svoje bake, ili prabake, ili prabakine bake, posebno one iz stvarnog seoskog zivota... Znate li, te herojske, mitske zene su tokom Prvog svetskog rata bile mucene smrcu muzeva i dece, krile se u obližnjim šumarcima i gledale kako im pale kuće, gladovale sa svojim unučadima, bile su ponižavane i mrcvarene, bile su silovane...

Da li znate da u Beogradu,  na drugom kraju grada od mene, na jednom drvetu ima ispisana na francuskom poruka u stihovima za zenu koju je neko nekad mnogo voleo. Autor poruke pise o tome da je ona nekad davno dosla u njegov zivot, ocarala ga i darovala trenutke koje ne moze da zaboravi. Nada se da je negde srecna a jos vise se nada da je ziva. Reci su napisane crnim flomasterom na stablu, visoko ka krosnji. Drvo se nalazi blizu table "Bajfordova suma"
Na Novom Beogradu blizu Arene ako si u pravom trenutku tamo,ima klupa na kojoj sede devojcice i sapucu jedna drugoj tajne u

Zamislite ovako: sedite u svom dvorištu, pijete kafu i ćaskate sa komšijama i onda toliko jeziv smrad koji se širi naseljem - po ko zna koji put za više od deceniju - učini da se pokupite unutra, zatvorite prozore i zaboravite da imate dvorište jer ionako ne možete da ga koristite.
Da, bilo bi to ok da je samo jednom. Desi se. No, kada je smrad višegodišnji, čak višedecenijski i gotovo svakodnevan, onda uradite ono što su uradili ljudi iz jednog zrenjaninskog naselja, njih nekolicina: ustanete od stola, uzmete svoje smeće iz kante i odete da ga ‘itnete preko ograde kafilerije. Vi nama vaše, mi vama naše.

Uoči obeležavanja godišnjica stradanja ljudi u nacističkim logorima upadam u posebnu mešavinu emocija koju ne umem da objasnim jednostavnim rečima. Jedan deo mojih gena doseže do Slavonije, do mesta u kojima su tokom Drugog svetskog rata pokrštavali pravoslavne stanovnike, a onda ih za svaki slučaj i poslali u zatočeništvo. One starije u logore smrti, a mlađe u radne logore u inostranstvo. Celo detinjstvo mi je obojeno sećanjima na imena i fotografije