Budi primer za ugled

 ...

Javljam vam se iz blokade predstojećeg epicentra dešavanja. Sa desne strane mi tutnji muzika iz parka, ispregradjivanog ogradama i betonskim blokadama, da ne pominjem sve prisutne policajce grada Čikaga, uključujući i žandarmeriju u različitim uniformama, ivice i marice, i poslednjih dana neobjašnjivo velikih broj muškaraca koji trče po parku. Do pre nekoliko dana se nijedan od njih nije mogao videti kako galopira naokolo zabrinut za svoje zdravlje, a onda ih se pojavilo toliko da smo mogli spontani maraton da organizujemo.

... dolazi vreme ušuškavanja u kutiju zaborava i prekid glumatanja u ovdašnjem naprednom vodvilju ... a pošto je izbegnuto, kao i uvek, da se odrecituje i odpevuši libreto za finalni čin ... da se vrate pare što građani dadoše za karte ...

Od bezbojne redukcije rashlađenog i zamućenog egzistencijalnog mehura oko nas, deranjem, takoreći, tupim alatima realizma, svaki drugi put nas vodi u antirealizam podivljale budućnosti.

Gde vode oni putevi između neka ostane za tiho plakanje svakom od nas u samoći.

I na početku svakog tog drugog puta, svako malo, svako od nas poželi da napravi prvi korak, ali samo na kratko, antirealizam skladne prošlosti nudi sigurnost, i mi smo postali plašljivi da bi se od nje odlučno odvojili.

Evropa - pre neki dan se u blogo-prolazu dotakosmo blogo-drugar i ja Evrope, ali više kao noumenona, ideje kojoj u stvarnosti ne odgovara ništa, ili odgovara previše nekih drugih nejasnih entiteta, preletesmo preko kontekst-principa u prazničnoj žurbi.

I ja navijam za Evropu, šta god ona bila, ili za zapad, šta god on bio, pre nego što svim srcem počnem da navijam za svet.

dan prvi

            Iz čiste radoznalosti odlučila sam da ne jedem. Već nekoliko meseci razmišljam o tome da svoj organizam ostavim bez hrane, ali nikako da odredim broj dana, i nikako da počnem. Na posletku, uzimajući u obzir sve što sam naučila na medicinskom fakultetu, izračunala sam da bi za prvi put optimalno bilo jedanaest dana. Evo šta se desilo.

manija plesanja

            Postoje pouzdani podaci da je manija plesanja, oblik masovne histerije, gde su vidljivi simptomi, nastali bez jasnog uzroka, delovali na ljude u okolini koji su imali priliku da ih dožive, kao forma socijalnog uticaja nastala još u devetom veku nove ere. Prema arhivama srednje-evropskih tajnih biblioteka, onaj koji je hteo da izvrši uticaj na svoje okruženje počinjao bi s plesom, najčešće u blizini bogomolje a o nekom važnijem datumu u crkvenom kalendaru. Svedočenja savremenika, zabeležena nevidljivim mastilom govore, o tome da je osoba bila u stanju da satima, a nekada i danima pleše. Koreografija je bila nejasna i neponovljiva a pojedinci su bili u stanju da gladuju (pili bi samo vodu) i da padaju u veći ili manji trans tokom igre, dovodeći sebe do srčanog udara ili lomeći sopstvena rebra. Pored ovih manijaka su derviši delovali kao deca na vrtešci. Najgore od svega je bilo što su ljudi, slabi i lakomisleni, povodljivi, (često i gladni, što nije bez značaja) uzimali učešće i uglavnom kao hipnotisani plesali za kolovođom. Mnogi od njih loše uhranjeni i potpuno van kondicije padali bi u nesvest a neki su i umirali u roku od nekoliko sati. Nažalost kako bi koja osoba pala mrtva barem dvadeset drugih bi bilo uvučeno u maniju. Najpoznatiji primer, koji nije bilo moguće sakriti od javnosti, zbog samih razmera događaja, odigrao se na reci Mezi, kada je kaluđer, koji je na Uskrs 1428. godine napustio manastir Revejnstajn-Vičen započeo svoj ludački ples. Priča kaže da je plesao bez prekida 11 dana šireći epidemiju kroz naselja, skupljajući kliku koja ga je pratila i neprestano plesala. Prema nekim navodima, u momentu najveće brojnosti, bilo ih je preko dve stotine. To je bio najobimniji do tada zabeležen događaj ovakvog kolektivnog histeričnog poremećaja. Kolovođa je predvodio grupu udarajući nogama o tlo i vrteći se u krug sve do mosta. U jednom momentu svi sledbenici su bili iznad vode, verovatno u stanju dubokog transa, a kada je most počeo da se ruši, vođa je iznenada prestao da pleše, i potpuno pribran sam doskočio na obalu.

Pala mi je na pamet misao koju sam hteo da zapišem ali mi je pobegla! Sada zapisujem da mi je pobegla. Koliko se sećam ovo su reči Bleza Paskala.

Sećam se jedne karikature iz Paris Match-a iz šezdesetih godina, imala je osam sličica: Ide čovek i kaže: Cogito ergo sum. Sledeće sličice ga prikazuju snuždenog: Ja ne mislim dakle... u sedmoj sličici čovek kaže: Ali kada sam rekao: Mislim dakle postojim, ja sam (po)mislio, dakle postojim! U osmoj sličici ga vidimo kako veselo, ponosno korača.

Misli su čudo neviđeno! Njihova brzina

Nije nikakva tajna da mnogo ljudi oboljeva, bori se i umire od kancera. Uzroci mogu biti i jesu različiti, i to je posebna tema. Ali za sve obolele doživljaj je isti - rak stiže kao kazna, smrtna presuda... koju obavezno prate zdravom nepojmljiv strah od smrti, bespomoćnost, teret krivice, panika, i ono o čemu se najčešće ćuti, a to je stravičan osećaj izolovanosti i usamljenosti. Oko vas su sve ljudi ispred