da se ne učlanim, da ne budem član sa sve članskom kartom, nisam više član ni biblioteke, ono: Uđem, sednem, poručim, pojedem, popijem a iz džepa od košulje mi viri članska karta biblioteke, drug ČLAN jebote! Daklem, mogu li ja da ostanem nestranačka ličnost, kako se to mazno odomaćilo a da sve svoje mentalnofizičke sposobnosti upotrebim da, kad god se pojavi, ispili, ugleda svetlost dana... neki predlog koji je u korist ovog napaćenoglupavog naroda, se on i otelotvori, da bude zakonima potvrđen i uređen?

Nasmejaćete se, kako ćeš, na koji način,

 

 

Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

(забелешке маам ......ако сумњаш између написати или не написати, ризикуј и напиши )

шушка љуштика кукурузна из навлака кревецки  у соби спаваћој док мој Стрика полном методом расчешљава бруце сисате Стринице добрано поднапит, а ајгираст у јеб деловању, свако вече, јер Oна qrca баш волела, а Oн ние да га ние им'о.

          Saga o jednoj dasci za sečenje

               Zazvonio je telefon. Uzela je slušalicu i na osvetljenom prozorčetu osmotrila broj. Zove je mama. Uzdahnula je duboko i uspostavila vezu trudeći se da zvuči što poletnije i vedrije:
               - Zdravo mama!

Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone - do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem.

Verovatno nisam jedini koji misli da su Simpsonovi najbolja američka serija u poslednjih 30 godina. Suprotnost glavnim zvezdama serije, neodgovornom Homeru i buntovnom Bartu je super inteligentna Lisa liberalnih shvatanja, budista po verskom a saksofonistkinja po muzičkom uverenju.
Satrična parodija Simpsonovih osvetlila je brojne aspekte prosečne porodice

He lives now only in my memories. (Mad Max 2: The Road Warrior)

Svi smo mi mrtvi samo se redom sahranjujemo, palo mi je na pamet da je palo na pamet Andriću dok sam čekao na red da izjavim saučešće na groblju u Spodnjem Dupleku. Na groblja je najbolje dolaziti u društvu, možete pričati o bilo čemu i ne razmišljati ni o čemu. Ako ste sami, neminovno se pretvarate u Andrića. Naravno, kakva glava, takav i Andrić, a ova moja je, umesto jezgrovite misli, odlučila da

... probali oni pre ali neumešni kako ih Bog dade i mislili samo na sebe, pa hteli tunele ispod grada, most preko Save, razbacivanje narodnih para i nšta od toga ... onda mi uz pomoć tog istog odozgo a naklonjenog nama  učinismo Beogradu pravi i izvorni, autentični, pravoslavni, naš srpski, nebeski metro ...