Gost autor: Zoran Horvat

Napomena: Ovaj tekst je napisao Zoran Horvat i zamolio me da ga prenesem na blogu. Tekst je njegovo autorsko delo. Naslov, analize, stavovi i mišljenja, koji su u tekstu izneseni, su njegovi. Zoran se registrovao na blogu i odgovaraće na Vaša pitanja, sugestije i slično. On piše "bez dlake na jeziku". :)

Smatram da je privatnost na Internetu "vrući problem" današnjice i da su različiti tekstovi i diskusije na tu temu potrebni i korisni.

Sledi Zoranov tekst.

Ove nedelje je održan Mobile World Congress 2012 (MWC) u Barseloni (Fira Montjuïc). Skup je ove godine okupio rekordan broj posetilaca. Organizatori kažu da je broj premašio 67.000. Kada se ima u vidu da značajan procenat posetilaca čine C-level rukovodioci (CxO), predsednici, vlasnici i drugi slični najviši nivoi upravljanja u značajnim firmama, onda kongres još više dobija na značaju.

Bio sam tamo, prisustvovao i učestvovao u nekim od događaja, pa ću ovde pokušati da prenesem i moje utiske i podelim informacije koje vas mogu zanimati.

Već više godina, kao poslovni telefon, koristim uslugu Vip mobilne telefonije i nisam imao nekih posebnih problema u takozvanom „post-paid" profilu. Pošto se početkom godine pojavila mogućnost prenosa mobilnog telefonskog broja iz jedne mreže u drugu, moja supruga i ja smo rešili da promenimo mobilnog operatora za potrebe naših privatnih telefona. Do tada, koristili smo usluge domaćeg MTS-a i vrlo često smo bili iznenađeni visinom računa koji objektivno nisu odgovarali broju utrošenih impulsa . Naravno, nismo oko toga pravili problem jer nismo ni mogli argumentovano da dokažemo da nas neko permanentno potkrada na sitno. Rešimo da naše privatne telefone preselimo u Vip mobilnu telefoniju, „pobednika testa kvaliteta mobilnih mreža za period 2011/2012 god", kako glasi njihov, valjda, reklamni moto. Rešimo da uzmemo ponudu koja glasi „postpaid tarife za mala i srednja preduzeća" jer nam se po opisu očinila najprilkadnijom.

Pitanje koje najviše muči investitore na Beogradskoj berzi jeste da li ima svijetla na kraju tunela koji prati kretanje srpskih akcija? Jedan od važnijih faktora za izlazak iz tog tunela, koji je i ranije karakterisao domaću berzu, je veoma slaba likvidnost našeg tržišta. Čak i u najboljim berzanskim danima veoma rijetko se dešavalo da promet nekom akcijom bude veći od milion EUR dnevno (osim kada su bile u pitanju dogovorene blok transakcije). Ovih dana smo svjedoci da je ukupan dnevni promet akcijama oko tog iznosa, što u svjetskim razmjerama ukazuje na mikro tržište koje je potpuno nezanimljivo iole ozbiljnijem investitoru. Optimisti će reći da postoji likvidnost, ali na većim berzanskim cijenama, ali bez većeg prometa na trenutnim ili nižim cijenama, neće biti ni većih investitora, koji bi mogli da ponovo pokrenu tržište. Čeka se ko će prvi popustiti, prodavci ili kupci, realnije je očekivati ovi prvi.

Dve su me priče navele da napišem ovaj tekst. Prva govori o tome da će se u penziju ići tek sa 70 godina i da je veliko pitanje kako će izgledati srpski penzioni sistem. Druga je u stvari napad srpskih medija na ministarstvo poljoprivrede povodom trošenja novca na spotove sa Radošem Bajićem, gde se pozivaju poljoprivrednici da koriste besplatne usluge agronoma - savetnika.

1500 agronoma je angažovano na poslovima savetnika, sa ciljem da pomognu poljoprivrednicima da povećaju produktivnost. Koliko sam upoznat, ceo projekat organizuje i finansira vlada Kraljevine Danske, mada na internetu nigde nisam pronašao potvrdu ove informacije.

Odavno već imam nameru da makar napišem detaljan blog o propaloj giljotini propisa i o umnoženim problemima zahvaljujući njenom navodnom sprovođenju (kad se glave aždaji ne odseku kako treba, na mestu stare niču bar dve nove), kada već ništa drugo ne mogu.

A onda je blogokolega Rodoljub Šabić objavio svoj blog  „JE L' SIGURNO ZNATE DA STE (NE)ZAPOSLENI?"  u okviru koga sam počeo da pišem komentar koji bi bio blog u blogu. Zato evo (ne samo) moje frustracije ovde - izdvojeno, opširno.

Tekst koji sledi (opor) je plod mog iskustva s dve, a možda i cele tri strane te nepoznate geometrijske figure koju tvore zakoni i propisi, dakle država s jedne (hiper)strane u svim svojim (često malignim) emanacijama, s druge (ne)zaposleni i angažovani po ugovoru o delu i s treće poslodavci, kakvi god da su.

Pričana je o njoj anegdota kako je Tito reč "grožđe" razumeo kao "gvožđe", pa je naredio da se ona napravi, a teoretičari zavere su pričali kako nam je pokojni premijer ubijen zbog nje. Ne verujem ni u prvu ni u drugu priču, ali se dobro sećam da smederevska železara nikada nije radila u plusu, od njenog nastanka pa sve do dana kada ih je kupio US Steel. Amerikanci su od nje napravili profitabilno preduzeće, a država je pre toga morala da železari otpiše ogromne dugove koji su se stvarali godinama.

Evo jedne zanimljive ideje iz bratske nam Rusije!

Uz moju ogradu od bar dvostruko politički nekorektne formulacije (pri čemu je bitniji onaj njen deo koji sugeriše čišćenje od nosilaca gluposti, a ne samo od gluposti, mada je, hm, i ono prvo često potrebno na civilizacijski prihvatljiv način kada ti nosioci civilizacijski neprihvatljivo ne žele da išta menjaju nabolje), braći Rusima i bratu predsedniku, a budućem starom-novom premijeru moram da čestitam na ideji za to luftiranje propisa i praksi, sa iskrenom željom da im promaja ne zalupi prozor, pa da od luftiranja ne bude ništa, baš kao što se sečivo naše "giljotine propisa" negde pri (škripavom) padu zaglavilo, a i onaj njegov niži kraj, ako se i približio bar nekoj od glava stoglave birokratske aždaje, nije mogao ni da je ogrebe, jer je neko "zaboravio" da ga naoštri.

Da li su gvozdena šuma, ogoljeno i erodirano zemljište, vlažna staništa uništena urbanizacijom, drenirana kanalima za kanalizaciju, vodosnabdevanje i električne vodove, ili isušena radi veštačkog snega, osiromašeni biodiverzitet i izumrle vrste zaista najbolje što ova administracija ume da ostavi naslednicima i potomstvu?