Blog :: j.bre

The day I woke up on Mars

j.bre — Wed, 23 Sep 2009 12:00:04 GMT

Video obavezno pogledati: Evo i , a ja odoh da cistim nasu narandzastu terasu.

Rosa

j.bre — Thu, 03 Sep 2009 18:00:23 GMT

Kako da pocnem, sta da kazem, a da ti pre toga ne dosapnem koliko te volim. A volim te do neba, volim te silno, neizmerno! I nadam se da me cujes, Bajka moja... Moj zivot postoji zahvaljujuci tebi koja si, s umirucom bebom u narucju, i sama gladna i iscrpljena od nespavanja, prepesacila rusevine Beograda, da bi spasila onu koja ce mene roditi.Bila si mi majka, kada je ona koja me je rodila, morala da spasava sebe.Moje si najranije secanje, prva neznost i radost. Ti si ruka koja me je hranila, pojila, milovala nocima, dusa koja je bdela nad mojom. Ti si moja podrska i moja uteha, moj najtopliji zagrljaj. Moj uzor i heroj, moja snaga, vera i nada. Ti si moj osmeh, moja zvezda, moje more ljubavi. Ti si Rosa svakog mog jutra. Znam da si morala da odes, Bajka moja. Neka si. Zelim samo da ti kazem da si dobro ucinila. Znam da si nas cekala i da se ne ljutis sto nismo dosli. I hvala ti.Tebi, koja znas kako je biti sam, posvecujem onu pobedu. I doci cu s tobom da nazdravim, obecavam ti da hocu. M

Cipele

j.bre — Sat, 15 Aug 2009 23:00:53 GMT

Zuljaju me cipele. Bole. Bole me po celom telu. Bole me po dusi. Teske su i tvrde, ne daju mi da koracam. Hladne su, zelim da ih izujem. Silno to zelim, a ne mogu da se sagnem i dohvatim ih. Kao da su na tudjim nogama. Kao da mi izmicu kad god im se ruka priblizi. Neko drugi hoda mojim cipelama, trosi moje korake, moje kilometre. Ja stojim.. . .U istim cipelama bila sam i pre devet meseci i pre godinu dana i pretprosle godine. Iako jos tada pohabane od nosenja, bile su mi komotne. Dobro su me sluzile. Nosile su me svuda gde je trebalo da idem, stizale na vreme, cak i kada je delovalo da kasnimo. Izdrzavale i kada su bile pune kamencica i kada je asfalt bio najvreliji. Grlile me kada sam bila puna zuljeva i posekotina. Uzdala sam se u njih i verovala im. Verovala da me nece izdati. I nisu.Isle su uzbrdo, cak i na najstrmijim nizbrdicama. Bile su to cipele kakve nema svako, cipele koje niko i ne pozeli. A grese, ne znaju. Takve bi ih cipele mogle nositi do kraja sveta. Zasto me Moje Cipele sada bole?

Voz

j.bre — Thu, 16 Apr 2009 09:00:03 GMT

Trebalo je da sam sada u novom stanu, s krpom u ruci... Cudno je kako stvari ne idu uvek bas onim tokom koji sebi zacrtamo kao ispravan. Ponekad se upinjemo i na kraju ipak vratimo na zadati put, ali evo, ja se danas prepustam i sedam da vam ovo ispricam. Uspomene na detinjstvo naviru mi uvek u bujicama. Verovatno zato sto ne mogu da razdvojim moja secanja od secanja mojih babe i dede, koji su mi ih tokom odrastanja nanovo i nanovo prepricavali. Shvativsi da nije ni vazno iz cije glave dolazi, jer sve to jeste moj zivot, prihvatila sam sve kao moje.Jedna od mozda najjacih mirisnih slika koje me uvek ucine srecnom je ona kada vidim sebe obesenu na prozor spavacih kola voza Beograd - Split. Noc je i ja sam jedva docekala da svi polegaju, da bih sprovela svoj ritual. Isunjavala bih se iz kreveta, ipak probudivsi mamu ili tatu koji su, znajuci koliko mi to znaci, odustajali od namere da me nateraju da spavam i dozvoljavali da izadjem u hodnik. "... ali ostavi vrata otvorena!", sapatom bi me upozora

Kad sreća odlazi...

j.bre — Tue, 17 Mar 2009 21:00:49 GMT

... sa sobom odnosi i I ništa se lepo ne vidi A onda prođe dan,i još jedanOblaci se sklone, i opet vidim... U mom kraju sad je proleće,moja mama kuva najboljeUkus trešnje na tvojim usnama,slatki nemir svud u grudimaMesec gori iznad prozora,moja ljubav, reka dubokaU daljini svetla pale se,vetar nosi moje pozdraveKad te vidim tuga nestaje,sija sunce, trava mirišeSrce moje kuca za tebe,najbolje je kad si kod kuće,kad si kod kuće... I onda opet i čekam zvezdu koja s neba pada... Samo moju.

O meni

j.bre — Wed, 04 Mar 2009 19:00:58 GMT

♀ Pa eto... toliko.

Dekontaminacija duše

j.bre — Sat, 21 Feb 2009 20:00:17 GMT

Uputstvo za upotrebu:• zatvoriti prozore i vrata• raščistiti sredinu sobe• mozak u fijoku• volume do daske• play• go wild baby!! I, još nešto:• ozbiljni, pošteni i vospitani (alijas fini)... heh - nije ovo za vas :) Mилe! Oжeжи!! ♪♫♪♫♯♫♪♫♯♪♪

Prijatelj

j.bre — Thu, 08 Jan 2009 22:00:24 GMT

Ovo je Lesi.Lesi se u nas kraj doselio pre mnogo godina. Za rezidenciju je izabrao dvoriste komsijine kuce u susednoj ulici. Lesi ne pripada nikome. On je svoj.Lesi ne zeli oglicu i ne priznaje kapije, vrata, zabrane i ogranicenja bilo koje vrste. Lesi voli postara. Svako jutro ceka ga na vrhu strmog sokaceta, a mi posmatramo s kuhinjskog prozora dok, onako s nogu, zvacemo dorucak. Postar dolazi, Lesi veselo otrcava za njim i sve dok postar ne zavrsi svoju turu, na Lesija ne mozete racunati.Nesto kasnije, taman kad zavrsimo s ruckom, moj sin i ja izlazimo u setnju kolicima. Na moj zvizduk, Lesi strcava s njegove osmatracnice i videvsi radost mog sina, otpozdravlja pravilnim delfinskim skokovima, dok se polako kotrljamo uobicajenom rutom.Lesi voli da ide sa mnom u soping po lokalnim trznim centrima i prodavnicama. Kada ga lepo zamolim da me saceka ispred, on to i uradi. Ako bas preteram, Lesi udje da me opomene. Onda mene lepo opomene radnik obezbedjenja. Dzaba ubedjivanje da Lesi nije moj. Lesija vo

Prezivela

j.bre — Sun, 28 Dec 2008 16:00:01 GMT

Kroz elektricni zvuk voza probijalo se viseglasje pesme Ostrvljanki iz susednog vagona. Strah, koji je mesecima bio moja pokretacka sila, preplitao se s olaksanjem. Tesko je bilo prepustiti se osecaju trijumfa. Nisam ni smela, a ni znala kako.Godinama je moj oklop hodao ulicama Velegrada, dok su mi emocije zivele kao prognani u podzemlju. Dusu nisam imala. Bila sam smejuca karoserija srnecih ociju. Sama.Dugo sam svaki dan dozivljavala kao dar i plasila da se suocim sa nedostatkom zelje da se sledeceg dana probudim. Strah od smrti i zelja za istom naizmenicno su se uguravali u moje misli. Plasila sam se snova, jer njih nisam mogla da kontrolisem. Vracali su me nekim ljudima i situacijama koje sam zelela da amputiram iz secanja. Plasila sam se zvuka vetra, dobovanja kise po simsu, ubrzanih i usporenih koraka prolaznika. Plasila sam se senki i odraza u ogledalu. Plasila sam se kada ne cujem kako On dise. A On je bio ruka koja me je povlacila s ruba ponora.Glumila sam. Danju sam nastupala u sceni u kojoj, s obave