Blog :: Predrag Brajovic

Osveta Vislave Šimborske

Predrag Brajovic — Fri, 03 Feb 2012 06:00:49 GMT

ОСВЕТА „Шта је поезија која не спасава / народе ни људе?", запитао се на крају Другог светског рата у једној песми пољски нобеловац Чеслав Милош. Коју годину касније немачки филозоф Теодор Адорно тражио je сличан одговор - како је могуће писати поезију после Аушвица? Тих година, затрпана гомилом лешева, идеја величине и племенитости људског духа и мисли заударала је широм света. А поезија, некада најцењенији залог те идеје, морала је да тражи себи одступницу. Уосталом, шта нама данас значи поезија? Песме се ретко пишу, а још ређе читају, песницима данас нико не верује више него што би веровао неком сувишном државном чиновнику, чије постојање јесте тек плод једне давне инерције, када је свет био сасвим другачији. Утонули у хуку модерног света, његову брзину, моћ и себичност, песници све више постају налик некаквим убогим азилантима, које богатији рођаци примају преко воље, уз неизречену жељу да се на њих што пре заборави. А ипак, код толико достојнијих занимања, неколицина и даље пише песме.

Живот, принципи и музика...

Predrag Brajovic — Thu, 08 Apr 2010 15:00:51 GMT

Све вас пуно воли и поздравља ПредрагP.S.

Srbija, nož i pravda?

Predrag Brajovic — Sat, 03 Apr 2010 02:00:31 GMT

У центру Београда малолетник је ножем убоден у срце. Нападач, упосленик у радњи из које је дечак, заједно с друговима, изашао не плативши узету робу, ухапшен је. Вест је штура; ја о њој знам нешто више. Радња је моја... Текст који следи преноси оно што ја знам о горе наведеном случају. Лични подаци који се у њему објављују преносе се уз дозволу оних којих се тичу. Надам се да изнесеним нећу безразложно неког повредити, и све што пишем примите са зрном соли: то је само оно што ја о овом случају знам. Свеједно, све ово доносим уз једно велико огорчење, уморан од Србије која не уме (или неће?) да се избори са многим својим проблемима. Дакле, имате пред собом текст једног огорченог човека, који је случајно власник радње испред које и због које се десио „инцидент" описан у вести са Б92: . И редови који следе објављени су испод те вести управо као мо

Hildina nova haljina

Predrag Brajovic — Fri, 26 Feb 2010 23:00:50 GMT

Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата. Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала. Југословенски идеолошки брод - натоварен социјализмом, правдом, слободом - за историју је брзо потрошио своје време, и данас личи на безвредну олупину. Или само тако каже наша накнадна памет? Ми смо повлашћени: мудрији смо и старији од њега за шест деценија, сасвим

Zid ili Oblici metafore*

Predrag Brajovic — Tue, 17 Nov 2009 06:00:06 GMT

Император који је изградио Велики кинески зид, Ћин Ши Хуанг, остао је упамћен, како нас подсећају енциклопедије и Борхес, и као онај који је спалио готово све књиге настале пре њега. Намена највећег бедема на свету била је једноставна - да спречи препаде номадских племена са севера, док је у пепелу књига требало да нестане претходна историја. Овом последњем хтењу радо су се приклањали многи владари широм света, а Велики кинески зид, никад до краја остварена чежња о граници непрелазној за номаде, варваре или туђе војске, доцније се појављивао у разним обличјима. Неких три стотине година касније, на тлу данашње Британије, настао је Хадријанов зид, грађевина која је означавала досег римског царства и била препрека ратоборним шкотским племенима. Граница коју је он исцртао и данас је видљива. Међу многобројним двадесетовековним градитељским подухватима један неугледни зид, онај Берлински, приграбио је у свом добу сумњиву славу првенства. Томе је свакако допринела и његова преокренута логика: он није био н

Paprika, crvena, kao srce materino…

Predrag Brajovic — Sat, 24 Oct 2009 03:00:57 GMT

Вест да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд убијен затекла је двадесетједногодишњег Милоша Црњанског у једној кафани у Бечу, док је после ручка играо билијар. Све до вечери, како је забележено, у престоници је нехајно свирала музика, а далека смрт у Сарајеву чинила се стварно далеком и туђом. Црњански је, тог дана, на балу који је за Видовдан припремало студентско удружење Зора, требало да отвори забаву играјући са женом српског посланика; стога је у трену када је у Босни Гаврило Принцип циљао надвојводу Фердинанада пеглао свој фрак. Тај плес, ипак, никад није одигран: „епоха валсева била је завршена". А Гаврилов пуцањ следеће четири године папагајски је одјекивао ратиштима Европе, разбацујући читаве генерације попут оних кугли на билијарском столу. Песничке слике овај пут увиђавно скривају чињеницу да је Први светски рат био дотад највећа кланица нашег континента. И после ње штошта није било исто. Лирика Итаке, збирка стихова коју је Црњански донео из рата, имала је сасвим другачији

Oholost majstorstva

Predrag Brajovic — Thu, 15 Oct 2009 21:00:41 GMT

Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе. Дал

Zajednička sudbina: Lavirint

Predrag Brajovic — Mon, 20 Apr 2009 00:00:45 GMT

ОКВИР ЗА СЛИКУ Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, , кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа. Као и сви

Putovanje u Beligrad

Predrag Brajovic — Sat, 21 Feb 2009 06:00:52 GMT

Да је у Другом светском рату Немачки рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба - принца Евгенија Савојског. Ратујући с краја XVII и почетком XVIII века за рачун хабсбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда, а у вече 15. августа, пред одсудни напад, наредио да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, Евгенијеви војници већ су сутрадан до поднева однели победу, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али такође и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/w/ien). Под бедемима београдске тврђаве, коју су Турци

Pouke jedne večere

Predrag Brajovic — Fri, 23 Jan 2009 03:00:32 GMT

У свом есеју о Лази Костићу Милан Кашанин написао је и следећу реченицу: „Кнез Никола је волео људе, али мале.” Ова Кашанинова иронија најбоље разјашњава однос црногорског владара према свом тадашњем намештенику, данас изузетно цењеном српском песнику деветнаестог века. Наиме, творац вероватно најславније песме у нашој књижевности, Santa Maria della Salute, неко се време задржао на „двору” књаза Николе, као уредник службеног црногорског листа. Тај најмање плодни период у животу Лазе Костића протекао је мимо његових очекивања; моравши да се из разноразних разлога скрајне из Србије, овај песник поверовао је да ће ваљано ухлебљење и песнички плодотворну доколицу пронаћи у легендом опточеним црногорским брдима. На жалост, тамо су га дочекале беспрекидне цетињске кише и кнежево мушичаво властољубље. А тај његов судруг по перу, књаз Никола, није био спреман да признајући Лазину књижевну величину унеколико својој и науди. Та црногорска епизода Лазе Костића у ствари је, понешто измењена, увелико пратил