Blog :: Dejan Tiago Stanković

Zamisli samo kako bi nam bilo da slušaju narodnjake?

Dejan Tiago Stanković — Wed, 04 Nov 2009 05:00:23 GMT

Za one koji ne znaju ko su Backstreet boys, to je grupica umetnika koji su pre jedno deset do petnaest godina bili dečaci pa im je ostalo ime. Sada njihovo muziku slušaju dvanaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci. Deca tog uzrasta, inače, ne mogu sama na koncert. Naseo sam. Prvo sam pomislio da ih pustim same. Posle sam, potpuno neiskusno, pomislio da će sigurno nečiji otac ili majka ići, pa ću im ja svoje utrapiti, pa sam kupio samo dve (bezobrazno skupe) karte. Na dan pred koncert ustanovilo se da nikom od roditelja ne pada na pamet da se žrtvuje, pa sam, kud ću, sta ću, dokupio još jednu uvredljivo skupu kartu da idem sa sinovima. Baš tada, iznebuha, svi drugari moje dece koji do tog jutra nisu bili sigurni da li će ići ili ne, pokupovali su karte. Postao sam vođa ovećeg čopora tinejdžera na muzičkoj manifestaciji. Nem veze, svi smo srećni. Ja sam, kao, kul ćale.Boyz više nisu dečaci. Poneko već ima stomačić, a ponekom se čak i kosa proredila. no to publici ne smeta. Devojčice padaju u trans zbog muzičara,

Tko sve (na nebu) brine za naš blagdanski objed?

Dejan Tiago Stanković — Wed, 21 Oct 2009 05:00:04 GMT

Jasno je da je bogat i raznolik obrok na božićnoj trpezi plod predanog rada čitavog niza ljudi raznih struka. Znamo također da ljudi koji se bave istim poslom dijele iste muke, te se, kada im se život iskomplicira i nevolje nagomilaju, najčešće svi obraćaju istome svecu, onom specijaliziranom za rješavanje njihovih profesionalnih problema. S tim svecem uspostave posebnu vezu te, u znak zahvalnosti, proslavljaju njegov dan kao blagdan svoga ceha. Izbor esnafskoga patrona nikako nije slučajan. U najvećem broju slučajeva sveci koji su se za boravka na ovome svijetu bavili određenim poslom, po smrti budu patroni svojih bivših kolega. Zaštitnici ribara i trgovaca ribom su sveti apostoli Andrej i Petar, ribari s Galilejskog mora koji krenuše s Isusom da budu ribari ljudi. Na lovce pazi Sveti Humbert koji se povukao u šumu da se posveti Bogu i postao lovcem. Sveti Franjo koji je propovijedao pticama, zaštitnik je odgajivača peradi. Sveta Germana, rođena s kržljavom desnom rukom i stoga nesposobna za drugi posao osim

sve su to odjeci rata i bede

Dejan Tiago Stanković — Thu, 01 Oct 2009 17:00:41 GMT

Bio sam u Bačkoj, u mestu odakle mi je majka, pa navratih na groblje da obiđem baku koju nisam upoznao i dedu na koga ličim. U prolazu zastali smo pored novog spomenika sa fotografijom mladića u vojničkoj uniformi. Poginuo je na Kosovu. Služio je vojni rok tamo. Ubila ga bomba. - Koliko je momaka iz sela bilo u ratu? - pitao sam.- Mnogi su bili mobilisani. Samo je ovaj poginuo. - rekao mi je ujak.- Znači, mali je procenat stradao?- Negovi roditelji su izgubili sve što su imali. - rekao je ujak.Na tom groblju leži i majčina sestra umrla odmah posle Drugog svetskog rata, još u kolevci. Ne zna se tačno gde su joj kosti. Samo znaju da je sahranjena blizu ulaza, s leve strane. - Baka je bila vernica, pa joj je grobić obeležila krstom. No i ona je rano umrla a krst je neko polomio. Valjda je mislio da je švapski. - rekao mi je ujak dok smo sveću palili u travi. - Ko je i zašto rušio groblje? - pitao sam. Ujak mi je ispričao kako su kao deca išli da ruše švapske nadgrobne spomenike. U ratu su bili mali, svako je p

Šta zna dete šta su Srbi

Dejan Tiago Stanković — Tue, 28 Jul 2009 07:00:28 GMT

"Tipični Srbi. Visoki su po dva metra i UVEK su u pravu."Izjava maloletnog F.T.S. (15) u pokušaju da opiše svoje drugare s letnjeg međunarodnog kursa, po nacionalnosti Srbe.

Evo čega sam se danas setio!

Dejan Tiago Stanković — Wed, 15 Jul 2009 04:00:25 GMT

Onomad, upoznam neku kozularnu službenicu, sitan šraf u državnoj mašineriji jedne od manje uticajnih zemalja EU. Mlada, vedra, ponosna na svoj otvoreni duh i glavu, koji su je nagnali da za razliku od nekoliko kolega iz ministarstva prihvati da službuje u Beogradu. Prosto joj se sijalo ono bucmasto lice od silnog uzbuđenja. Već nekoliko meseci kasnije počele su da mi stižu priče da od nje većeg zlotvora na viznom odeljenju nisu imali. Da ne da vizu nikome ako ne mora i to na tačno onoliko dana na koliko mu je avionska karta, da traži milione nekih papira i potvrda, čak da se bavi detektivskim rabotama ne bi li proverila istinitost svih tih uverenja. Jednom rečju, preterano prilježna, do sadizma. A onda su i neki moji gosti počeli da se žale. Čak i roditelji su mi zabrinuto rekli da je "ovoga puta bilo povuci-potegni". A em kao roditelji (i baba i deda) građana EU, em kao penzioneri, po zakonu imaju olakšanu proceduru.Ni godinu dana kasnije, usred zime ponovo je srećem - tamnu, čemernu, depresivnu.

Problem je u policiji

Dejan Tiago Stanković — Wed, 17 Jun 2009 19:00:31 GMT

Već se pisalo o Kuriru, ali Kurir, koliko god ogavan bio nije ključni problem. Njih treba na sud za svaku uvredu, laž ili klevetu koju izreknu, pa do bankrotstva. Policija, međutim, u ovom slučaju jeste odgovorna. Njima cure informacije. I oni smatraju da je sasvim normalno da organi reda i mira po kafanama ogovaraju s novinarima. Šta su mogući scenariji?Normalan sled događaja bi bio.komandant nađe ko je doušnik medija te ga kazni po zakonu.detetu se sudi pred sudijom za maloletnike, po zakonu, uz puno poštovanje ljudskih i dečjih prava.Međutim (ako je verovati Kuriru, komandant policijske stanice Stari Grad, veli:„ Recite im slobodno da mi ne pada na pamet da vodim istrage, suspendujem i kažnjavam moje kolege koji se druže sa novinarima. Aman gospođo, skinite mi se sa vrata! Kakve, bre, unutrašnje kontrole? Uostalom nekoliko puta sam od jutros pročitao tekst iz Kurira i koliko vi i ja znamo šta se dešavalo, recite mi pošteno šta nije istina što je, eventualno, moj kolega rekao novinaru. Podatak o privođenju

Ne verujem u veštice, ali da ih ima, ima ih

Dejan Tiago Stanković — Fri, 15 May 2009 15:00:12 GMT

- To je crna magija! Makumba! Nema druge. - kaže komšija, a ja stvarno ne mogu da mu ne verujem. Ako neko zna o tim stvarima, to su Brazilci. Iskreno govoreći, i meni je palo na pamet da me neko urekao. Doduše ne odmah. Ne u šest i petnaest kad sam čuo lomljavu. Tada sam tek uspeo da otrčim do kuhinje da vidim šta je. Nisam imao ni vremena, ni prisebnosti da bilo šta pomislim. Zle čini su mi pale na pamet tek kasnije, kad sam međ slomljenim nameštajem i skršenime posuđem nasred kuhinjskog poda shvatio da je iz zida iščupan i bojler i kada sam stao na srču i ubo se do krvi. Nemoguće je da se toliko malera dogodi tek tako. Sa zida su pali SVI viseći kuhinjski kredenci i SVE se slomilo. Fala bogu, nije nikome palo na glavu. Zatim sam shvatio da moram da se obučem, pa sam na brzu brzinu natukao pantalone, cimnuo rajsferšlus i ... zaurlao. Da sam malo jače povukao, ostao bih bez polnog organa, ovako sam zadobio tek malu ali

Ime: Fado. Rodno mesto: Lisabon.

Dejan Tiago Stanković — Thu, 07 May 2009 21:00:21 GMT

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?***Ovo pred nama nije tek jedna od gradskih musavih aščinica već Tipični restoran s muzikom uživo. Po uglovima, posakrivana iza ofucanih abažura tinjaju prigušena električna svetla. Na tavanici, među grubo tesanim gredama čkilji pokoja sijalica; taman toliko da gosti vide šta jedu. Iz dubine sale, kroz četvrtast otvor na zidu dopire čangrljanje posuđa i plavičasta neonska svetlost kuhinje. Na sredini podužnog zida svetli reflektor. Pod njim improvizovana bina, a u senci, ukraj nje, sto sa umetnicima. Svi su obučeni u crno, svi su samrtno ozbiljni, deluju svečano, a tako se i ponašaju, čak ni ne razgovaraju previše među sobom. Da d

Nužda zakon menja

Dejan Tiago Stanković — Wed, 06 May 2009 22:00:58 GMT

Gost autor: Tia-Nini

Pra neki dan, potpuno nepripremljena, krenem na konferenciju "Prevencija torture u Srbiji" koju je Zaštitnik građana Republike Srbije organizovao uz prisustvo najviših predstavnika/ca ministarstava, pravosuđa, međunarodnih organizacija, nezavisnih državnih organa, nevladinih organizacija, brojnih domaćih i strani eksperata/tkinja, kao i predstavnika/ca medija. Ne morate da mi verujete, ali imala sam predosećanje da me nešto čudno očekuje. Svi znaci su bili tu. Prvo, nije normalno da se meni, štreberki i biću navike, dogodi da nepripremljena odem na posao. Ja svaki put kao prava bubalica dobro pročitam najavu, raspitam se o čemu će se pričati, iščačkam nekog insajdera da mi unapred kaže šta i ko se očekuje. No, ovo mi je uletelo u poslednjem trenutku. Nisam uspela da se pripremim. Nije normalno ni da sam zakasnila. Da nisam sve bi bilo u redu, upozorile bi me kolege uz kafu. No stigoh u zadnji

Pobednica Dana Karanfila

Dejan Tiago Stanković — Wed, 06 May 2009 06:00:20 GMT

Moj stariji sin hoće da postane maneken. U stvari, hoće da bude popularan u školi pa se dosetio manekenstva kao nepogrešivog metoda. A popularan je taman koliko treba, no on misli da se dok on sedi kod kuće druga deca od 14 godina provode do sitnih sati po diskotekama, a njega ne zovu. Ajd što hoće da bude bubnjar, godinu dana je vežbao dok mu na kraju nisam naručio bubnjeve, a nema pojma koliko mi je unapred strah što će da me razludi bukom i posvađa s komšilukom. Ajd što hoće da bude barmen, vodim ga u neki suši/koktel bar da bude šegrt, po sat-dva, više neće da ga trpe, a ne zna koliko mi je već muka od žive ribe što je žvaćem po ko zna koji put dok on smeta barmenu. Ajd što nisam trepnuo kad je ofarbao kosu (doduše lepo mu stoji). Ali što mu je sad toliko zapelo da bude maneken?Razuveravao sam ga. Prvo sam se uhvatio za argument da je nelegalno raditi sa 14 godina. Dakle, nema razgovora. Zvao je udruženje manekena, utvrdio je da postoji neka fora za decu umetnike. Posle sam ga uveravao da je previše mrša

S živim čovekom nikad ne znaš na čemu si

Dejan Tiago Stanković — Thu, 23 Apr 2009 22:00:06 GMT

Sasvim je glupo da Nacija ima živog roditelja. Mislim, glupo je da uopšte ima roditelja. Posle ispadne da smo svi mi iz te Nacije rodbina i da se međusobno ukrštamo a to nije u duhu Pravoslavlja. Al ajde, kad već moramo da imamo Oca izrazito je glupo da ga imamo živog. Ej, nama koji smo veoma, veoma stari Otac da bude živ a neki drugi koji su se koliko juče ispilili već siročići! Kad je svim ozbiljnim i neozbiljnim nacijama otac je pokojnik, zašto bi naš bio živ? Kad imaš živog oca, kako ga oslovljavaš. Tata Nacije? Ćale Nacije? To bi tek bilo glupo. Meni titula "Pokojni Otac Nacije" zvuči daleko bolje. I ne samo to. S živim čovekom nikad ne znaš na čemu si. Dok mrda, pa makar i ne bio izlapeo, nikad ne znaš kad može da zabrlja i da te razočara. Još gore je kad nas izbruka pred svetom pa posle moramo da ga se odričemo preko novina i da biramo drugog. I baš razmišljam o tom pitanju, kad me startova Vesna, kaže: Mi u Borbi biramo novog Oca Nacije, ovaj stari nas mnogo iznervirao, pa ako bi mogao da da

Slušaj amo! Dok. A38119263 iz arhiva Srpske akademije nauka

Dejan Tiago Stanković — Tue, 21 Apr 2009 04:00:16 GMT

Kad smo već na toj temiSvibnja 1940. godine uslijed prijetnje napada fašističke Italije na Kraljevinu Jugoslaviju izvršena je djelomična mobilizacija jugoslavenskih vojnih jedinica s koncentracijom na području Slovenije. Prilikom obilaska 40. pješadijskog puka smještenog u Brezovici 26. svibnja napravljen je stenograf govora koji je postrojenim vojnicima održao komandir 1. čete, kapetan Luka Đurasković. Kapetan Đurasković poginuo je tijekom Drugog svjetskog rata, a stenograf njegovog "povijesnog" govora iz Brezovice sačuvan je u arhivu Srpske akademije nauka (A-38-119-263).Slušaj amo! "Slušaj amo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, jeli tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, jel tako!Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas mater, boje se rat

Idite vi, Senjora, u tri lepe

Dejan Tiago Stanković — Sat, 18 Apr 2009 19:00:16 GMT

- Sine! Si-ne! Jel me čuješ? Kakva je to galama?- Kaži, tata!- Da ne znaš slučajno gde je moja crna košulja? Ne mogu da je nađem a..- Molim?? Slabo te čujem!- Kažem, da li znaš gde je moja crna ...- Tata, izvini, ali stvarno te ništa ne čujem. Ovde je velika galama. Jel mogu da te zovem malo kasnije?- Ok, ok, zovni kad budeš mogao. Ćao.Malo kasnije.- Tata?- Ja sam. Kakva je to bila buka?- Ma ništa... Bio sam s drugarima u radnji. I neka senjora je pričala neke gluposti.- Kakva senjora?- Neka žena. Nešto smo joj smetali.- Jeste li bili nepristojni?- Ma nismo. Stvarno nismo. Samo smo pričali. Njoj to smeta. - Verovatno ste galamili. Mnogo ste, bre, glasni, to ljudima smeta... I?- I ništa.... Nego, tata, u stvari ... Nešto sam loše uradio.- Kaži, sine.- Znam da nije u redu.... I malo me grize savest.- Kaži. Šta je bilo?- Ma, nešto sam bio nevaspitan. Ti znaš da ja nisam nevaspitan dečko.- Aman, kaži, nemoj da gnjaviš. Kome ćeš ako nećeš ocu?- Ma ta senjora što je pričala gluposti.. Kad sam razgovarao s tobom,

Žuti 28

Dejan Tiago Stanković — Thu, 16 Apr 2009 21:00:26 GMT

Ko žuri i ne treba da se vozi dvadesetosmicom. Kad je vidite kako se, onako četvrtasta i žuta kao cirkuski vagon, ljuljuška na šinama, kako svaki čas krene pa stane, odmah vam bude jasno da biste možda pre pešice nego tom igračkom stigli tamo gde ste namerili. Opet, tramvaj je uvek pun. Ovi što ulaze i izlaze po usputnim stanicama su Lisabonci - penzioneri, domaćice, majke s decom, besposličari - njih je lako prepoznati: svikli na lepote gradskih četvrti kuda ih vodi put, dok se voze gledaju svoja posla. Ovi što su se okešali o tramvaj su klinci iz kraja - oni nigde ne idu, džabalebare i vožnja na papučici s one strane zadnjih vrata im više dođe kao ekstremni sport nego kao gradski prevoz. A ovi što su još na prvoj stanici uhvatili mesto pored prozora pa se voze s kraja na kraj linije, to su turisti. Kroz grad prolaze tramvajem kao što bi džipom prošli kroz safari park - netremice gledaju kroz prozor, objektivima i pamćenjem beleže slike za neka buduća prisećanj

Gde prođe Ljubov, tu s poda možeš da jedeš

Dejan Tiago Stanković — Wed, 08 Apr 2009 23:00:16 GMT

- Turi kafu, života ti. Pritisak mi je danas kao samrtniku. Sva sam nikakva. Samo što se ne onesvestim. Ljubov liči na lutku. Ima vesele oči. Po obliku okrugle, kao da se stalno nečemu iščuđava, po boji veoma plave, uokvirene još drečavije-plavom šminkom. I lice joj je okruglo. Drusne obraze, prirodno bele i rumene, puderima je još pride izbelila i narumenela. Pijemo kafu. Ja još pospan, spor; ona se već razbudila pa neumorno priča neku svoju jutarnju priču bez kraja i konca. Debeljuškaste joj se šake ni na trenutak ne smiruju već stalno nešto petljaju: skupljaju trunje sa stola, brišu prašinu. Za to vreme pogled joj šara po sobi - snima zatečeno stanje. Ne izjašnjava se, no sasvim se jasno vidi da joj se ono što vidi uopšte ne dopada.- Koliko dugo možeš da ostaneš danas? - pitam.- Ma mogu ja dokle ‘oćes. Do večere ako treba... Nego, imaš li malo mleka za kafu? - pita i ne čeka odgovor nego skače na noge. Otvara vrata fri