Blog :: Tatjana Momčilović

Muzika, sport, ples, engleski, matematika i uštirkana kragna

Tatjana Momčilović — Tue, 10 Nov 2009 03:00:58 GMT

Prošle nedelje uspela sam da uhvatim četri dana Beograda. Ok, 6 sa putovanjem.Ugurala sam u ta bedna četri dana jednu slavu, dva rodjendana, papire za porez, vino x 2, bioskop, čorbu sa najboljim drugom, kumove, posetu rodbini, puno vozikanja po gradu, jedan sneg i hodanje do kuće usled totalnog kolapsa saobraćaja. Naravno da sam uspela da odem i kod frizera...ali ne bih vas time davila. Dok sam izlazila sa svežom bojom na glavi koja je imala samo jedan cilj - da vrati moju prirodnu boju kose, i preispitivala se da li je moja kosa zaista nekada izgledala baš tako, skoro se sudarih sa jednom opasno šik ženom. Ne, ne nemojte pomisliti da je to šik koji podrazumeva da se znojite od muke dok hodate jer vam je sve tesno,sapeto i visoko. Ja, za šik držim onu vrstu žena koje nose uglavnom ravne cipele, izgledaju kao da ne farbaju kosu, imaju neki lud nakit a tobu od par stotina nečega umeju da bace na pod dok detetu zavezuju pertle. Moj šik podrazumeva i neke ogromne šalove i rukavice, puno crnog i mnogo osmeha. E b

Oženjen sam, kao momak živim

Tatjana Momčilović — Thu, 17 Sep 2009 16:00:33 GMT

Auu al se digla frka ko će a ko neće na gej paradu. Ako će biti zabavno i sa puno muzike ja bih došla. Povela bih i dete da se provedemo. Šta tu ima loše nekako mi baš nije jasno. Ima jedna druga grupa koja mi je mnogo čudnija, iskrena da budem a radni naslov joj je " Oženjen sam, kao momak živim." Spremim se ja tako u noćni beogradski provod. Jedva sam se snašla na štiklama sa haljinom, tašnom i ostalim asesoarom za noć. Čujem mesto je na glasu, srešću sigurno sve koje nisam bar godinu dana ima da me ispituju ispod levog i desnog oko da li sam se izgužvala u licu da li sam dodala neki masan jastuk zbog kobasica u Bavarskoj i ukusnih pereca. Neka, to je sve zabavno - spremim se što najbolje znam i umem i pravac grad. Moje drugarice (pošto su moje) svakako su mi najlepše i najdoteranije, pa ponosno ušetamo na mesto sa pogledom na reku. Svira neka lagana muzika, džez, nije nametljivo, svetlo je jasno pa se odmah vidi ko gde sedi, veliko je i nije zagušljivo. Već sa vrata upoznam se sa vlasnikom, drug

Kockanje za evro

Tatjana Momčilović — Tue, 11 Aug 2009 13:00:23 GMT

Pre otprilike 15 godina prvi put sam išla na Krf sa društvom. Moj drug Dragan, koji mi je i danas ostao nešto izmedju rodjaka i najboljeg prijatelja, napravio je jedan na izgled običan gest koji mi se duboko urezao u pamćenje. Naime, tražili smo torbu za neke fotoaparate i ljubazna prodavačica nam je posvetila oko 30 minuta. Ostalo je da Dragan proveri sa svojim bratom da li dimenzije i oblik odgovaraju i da kupimo. Na žalost dimenzije nisu odgovarale. Sutra ujutro, Dragan se spremio i krenuli smo u grad Krf da se zahvalimo prodavačici i da kažemo da torbu nećemo kupiti. Putovali smo oko sat vremena do grada da kažemo da nećemo da kupimo torbu, sećam se da je Dragan kupio neko pakovanje sladoleda da se zahvali na ljubazosti. Ja sam se iznenadila jer mi na pamet nije palo da ćemo se vozikati oko dva sata da jednostavno kažemo da nešto nećemo da kupimo. I zaposleni su se iznenadili. Posle su nas ponudili limunadom i sedeli smo sa njima oko 10 minuta. Par godina posle toga i sama sam počela da radim u uslužnoj d

Letnja biblioteka

Tatjana Momčilović — Fri, 07 Aug 2009 14:00:20 GMT

Nije da sam neki ljubitelj ležanja na plaži ali me uvek raduje kada biram knjige za odmor. Odmor znači da ću moći da čitam koliko hoću. Ove godine sam ambiciozno spakovala "Muzej nevinosti" Orhana Pamuka u kofer sa skoro 600 sitno štampanih strana. Ostale knjige, prevedene na srpski, od istog autora, pročitala sam u dahu, čim se pojave. Imam prijateljicu u jednoj knjižari koja mi šalje knjige. To je njen način da mi kaže da misli na mene i da mi želi dobar provod. Moja draga prijateljica mi šalje knjige umesto pisama i poruka na netu. Ove godine dobila sam novu knjigu Marije Jovanović-mislim, ona je sve bolja,moram da odem na neku njenu promociju, zatim jednu, čiju autorku ne bih da pominjem - eto, poslala mi je da mi kaže kakvo se djubre prodaje bolje od Pamuka, spakovala mi je Haruka Murakmaija, "Leteću planinu" Kristof Ransmajer-a, proletos sam ponovo čitala trilogiju Gordane Kujić, "Miris kiše na Balkanu"...i ostale dve, imam još ne otvorenu knjigu Olafa Olafsona, proćitala s

Ostajte ovde...eh...sunce tudjeg neba...

Tatjana Momčilović — Wed, 05 Aug 2009 14:00:18 GMT

Čitam pre neki dan o klincu koji je pokupio silne medalje na takmičenjima iz matematike. Inače ja često u kući slušam o čuvenoj matematičkoj gimnaziji od mog muža. Gledam ponekad sa njim slike bivših učenika pa slušam ko je sve osvajao koje nagrade i kako su se rešavali zadaci. Pre neki dan pokazao mi je sliku nekog super lika koji je rešavao zadatke iz verovatnoće bez papira i olovke. Ja sam morala da polažem verovatnoću na faxu pa mi nikako nije bilo jasno kako neko može da izračuna koja je verovatnoća vadjenja kuglica iz šešira. Sećam se ko danas da sam pitala profesorku da mi pre zadatka objasni - Ko upšte vadi kuglice iz šešira? Hoću da kažem da sam uvek fascinirana da neko može matematiku da doživljava kao zabavu i da komplikovanu verovatnoću izračuna pre nego što odgovori na pitanje - zašto to neko uopšte i radi. A mogu da zamislim samo na kakvim problemima ti ljudi danas rade, kako pomeraju granice i kako doprinose firmi, državi, kako imponuju sami sebi. Nema humanijeg posla - zar ne? M

One teme sa decom

Tatjana Momčilović — Tue, 28 Jul 2009 17:00:33 GMT

U nedelju uveče bili smo pozvani na večeru. Dok sam pijuckala belo vino i klatila papuče sa nogama, moja Nina mi je plela pletenicu i izigravala frizerku. Nešto smo se smejali, ne znam tačno zašto, verovatno je Zorana ispričala neki vic. Bilo je prohladno prijatno letnje veče koje smo provodili sa prijateljima u bašti. Nina me je malo frizirala a ja sam je cmoktala u obraz kad god mi se približi skroz do lica. Onda smo se smejale jer je rekla da pet poljubaca košta jedan evro. Sve u svemu sasvim obično, lepo, letnje veče. U jednom trenutko žena koja je sedela pored mene - kaže da joj je dete pre neki dan ( dete - devojka od 19 godina) došla sa zahtevom da joj mama kaže šta joj se svidja u seksu. Poljubim moje malo dete (nebo hvala ti što je tako mala) i pošaljem je u sobu da pronadje svoju drugaricu. Pitam ne verujući. Kako misliš da joj kažeš šta voliš? pitam ja. Lepo - kaže, šta volim a šta ne volim u sexu. I? pitaju ostali. Šta si joj rekla?... nasmejah se i ja više po principu trebalo bi nego što mi je sm

Jednog dana naučiću da plešem tango

Tatjana Momčilović — Fri, 03 Jul 2009 14:00:23 GMT

Da se u današnje vreme može sve iznajmiti - verovatno vam je postalo normalno. Venčanice, skije, nakit, automobil. Nosiš kad ti treba pa vratiš. Ne znam da li bih iznajmila venčanicu -doduše ja nisam imala snove o princezama pa sam se udala skoro u farmerkama. Ipak da može da se iznajme baka i deka - nije mi ni u najludjim snovima palo na pamet. Radili ljudi, nisu imali decu ili ih imaju a oni ne žele potpomstvo a ne bi da budu uskraćeni za osećaj topline, dozvoljavanja i povladjivanja koje pružaju baka i deka. Odete na net - pročitate karakteristike, ako su još u blizini -nikad bolje i rentirate. Ne znam da li se uzima revers.Moja ćerka i ja, željne valjda mora koje je ostalo iza nas ( a možda i Dunava ispred našeg dorćolskog stana) uputile smo se prošle nedelje, spontano i bez jasnog plana, na jezero pored Minhena- Starnberger See. To jezero je stvarno biser. Uvek mi se svidja da odem do tamo. Htele smo u stvari da pojedemo sladoled i da hranimo ptice. Čim smo se spustile na šetalište pored jezera, zapah

Čitajte sitne, blede stavke ugovora pre svih ostalih!

Tatjana Momčilović — Tue, 30 Jun 2009 16:00:29 GMT

Izgleda sam malo ostarila. Sve što je bilo pre, više mi se svidja nego ovo danas. Od stalnog posla bez otkaza do kraja radnog veka, muzike pa čak i mode. Čak mi se i stari lopovi čine nekako normalnijim nego ovi danas. Znalo se, lepo, nekada da treba da čuvaš novčanik u prevozu, pasoše u inostranstvu i da čuvaš lovu u čarapama, unutrašnjim džepovima ili djonovima kad ideš u neku turističku meku - na primer Italiju. Danas se izgleda pravila tek uspostavljaju u lopovskom svetu. Opet, sad su te organizacije ozbiljne korporacije sa direktorom personala i razvojnim timom pa ne znaš da li da ih se plašiš ili da im veruješ. Od kada me ujela ljuta guja kradje podataka s kreditne karice bacila sam se u proučavanje metoda savremenog lopovluka. Nije da sama nisam osetila na svojoj koži kako se otima i kako se bori za svaki evro. Hoću samo da kažem da se današnjim lopovlukom bave ljudi organizovano sa naučnim pristupom pa mi šaner u troli 41 dodje kao romantična predstava starih dana.Evo nekoliko divnih primera kako su m

Letovanje na moj račun

Tatjana Momčilović — Fri, 26 Jun 2009 16:00:22 GMT

Žena je u svakoj dobi dobar konzument robe i usluga. Probajte da prebrojite stvari bez kojih ne možete da zamislite dan. Kafa, novine, internet, čokolada, labelo, frizer,gardaroba, prašak, hrana. To sve neko mora da nabavi. Sa ukusom - još bolje od kose do nakita. Žena preko 35 koja pride ima i porodicu je meka svake marketing agencije. Ona nabavlja prašak, hemiju za kuću, kupuje nove cipele za dete, meleme za svoje male bore, razmišlja povremeno o dijeti i vitaminima, sipa benzin....ne smeme ni da zamislim šta sve današnji čovek mora da ima da bi preživeo dan. Ali tako je to danas i ne treba kukati nad kataklizmom civilizacije gde su internet, kafa, čokolada i sex samo roba koja ima svoje ciljne niše. Od kada je banaka i kartica - lakše je - priznaćete. Ne morate da čučite po poštama i da gledate preko stakla ima li para. Ako i nema na računu - biće dozvoljeni, nedozvoljeni minus svejedno i sipaćete benzin, kupiti prašak ili ne znam ni ja šta. Banke su nam pomogle sa tim bezgotovinskim plaćanjem, istina je.

Intervju za posao u farmerkama

Tatjana Momčilović — Wed, 20 May 2009 15:00:13 GMT

U ponedeljak u 17h ušetala sam u jednu luksuznu kancelariju. Intervju za posao. Ne znam šta mi bi da za jedan važan sastanak obučem farmerke. Nove, do duše i tamne. Intuicija. Uvela me zajapurena sekretarica sve karikirajući užurbani hod, lupkajući malo oronulom štiklom o sveže lakirani parket. A kancelarija - bajna. Visoki strop, kulturni gipsani radovi, jasenov parket i nameštaj boje brezinog drveta. Sve bih ja to izbacila, mislim u sebi i donela nameštaj tamnih boja, pozlaćene kvake zamenila za matirane, unela bih slike, možda i cveće da se vidi da tu rade ljudi a ne roboti. Ne znam šta me spopade da razmisljam o uredjenju kad sam i sama pobornik praktičnog ne skupog i zamenljivog nameštaja. Ipak ovaj prostor je tražio crveno trešnjino drvo, orah i ulja na zidovima a ne postere u metalnim ramovima. I dok sam u mislima preuredjivala zidove, nameštaj i kvake dodje moj domaćin. Mlad, naravno poprilično leden, neupadljiv čovek sa dubokim zaliscima, koji se ne može, ni u svojim ranim tridesetim pohvaliti nekom

"Dočekajmo vreme onakvi, kakvo nas ono traži." (Šekspir)

Tatjana Momčilović — Thu, 07 May 2009 17:00:11 GMT

Ja se već godinama osećam kao u filmu "Balkan expres". Znate onu scenu kad svi sede u podrumu, spremaju se za večeru a Bora Todorović kaže: Imam utisak da za nas dolaze neki bolji dani" I posle sekund dva pljusne bomba i ode sve... E tako i mi svi. Našetali se na demonstracijama, nalupali se šerpi i klepetuša, nasmrzavali se po stanovima i divno se proveli tokom bombardovanja. Taman smo se smestili u neke nove kuće kupljene na kredite za tri generacije, kupili neka kola koja nas ne ostavljaju na svakoj krivini, nasuli benzin do kraja, da ne pričam o nekim trivijalnostima kao što su kaputi, poneko skijanje, more u paket aranžmanu u hotelu koji je blizu plaže a ne u brdu iznad magistrale. I tresnu bomba - ekonomska kriza! Sad stvarno nije zezanje, ljudi ostaju bez posla, nema love, nema novih investicija u neke projekte i to je to. Tako ja bar razumem krizu. A onda kao sociologa me zanima fenomen - način odbrane. Koji ćemo to novi mehanizam življenja da prihvatimo kao društveno prihv

Pekari, doktori i muzičari - profesionalci 100%

Tatjana Momčilović — Mon, 27 Apr 2009 16:00:51 GMT

Moj prijatelj, vrlo, vrlo cenjeni muzičar koji živi i radi u Minhenu ( a deca nam se vole kao da su sestre od tetke u najmanju ruku, što mi je, moram priznati važnije) i njegova super cool žena ( a moja drugarica, što mi je još važnije) svečano su nam saopštili negde u januaru da dolazi čuveni, super čuveni i totalno cool lik po imenu Tommy Emmanuel. Pojma ja nisam imala ko je čovek ali u sud mojih prijatelja verujem. I tako smo decu nabacili jednoj babisiterki da je u duetu zabavljaju, a mi smo, otišli na koncert. Da sam znala da ko će me tamo dočekati - bolje bih se pripremila. Ipak susret sa ovom muzikom bio je dirljiv i zanosan, napet i opuštajući, uzbudljiv i opasan. Australiski gitarista zvuči u najmanju ruku kao ceo bend, svira obradjene rock pesme na svoj način i kombinuje ih sa etno zvukovima Afrike. Ipak sa bine isijava energija, posvećenost i ljubav prema poslu koji radi. Ja inače otkidam na to kad vidm da neko svoj posao voli i radi zaljubljen u njega do ludila.Hoću zapravo da napišem priču o lju

Crtice iz Beograda

Tatjana Momčilović — Fri, 24 Apr 2009 17:00:23 GMT

Iz Beograda sam se vratila pre nedelju dana. Tamo uglavnom nisam ništa radila. Šetala se, jela sladolede iz plavih i zelenih frižidera, malo sredjivala ruže po placu sve sa mirisom roštilja i grajom prijatelja koji su - eto, zbog mene, roštilja ili lepog vremena došli u najlepši zamak na svetu-vikendicu na Avali. Vodila me i kuma Dejana u kabare na Slaviji. Smejala sam se do suza.Vodila me Jovana na top-hit super mesta. Vodio me Dragan u jedan od boljih italijanskih restorana. Srela još neke drage ljude. Družila se sa mamom koja me je propisno obrazovala od koga da kupujem jabuke, sir i kore na pijaci. Ništa nisam zapamtila ali - čisto da vam dočaram atmosferu. Naravno da sam kupila više od 10 knjiga pa sam pod uticajem dve koje sam smlatila za 4 dana rešila da dočaram atmosferu. Beograd me uvek iznenadi. Ne znam kako je to moguće. Kao velika ljubav -najveća. Uvek se pitate kako nisam to ranije videla, kako sam propu

Uzdah na maternjem jeziku

Tatjana Momčilović — Fri, 20 Mar 2009 18:00:38 GMT

Dobar dan, kažem jutros majci nekog klinca ispred škole. Ona priča "naš" jezik. Ona: Hallo. Kako si?Ja: Odlično, nikad bolje. Volim petak.Ona: I ja. Moram da se odmorim. Satra me Leben (život)Ja: Pa jest. Trči, posao, deca, i sve ostaloOna: Ma jest, ja sam uvek Müde ( umorna) Ja: Kako škola? Čujem da vam sin super računa.Ona: Ma da, odlično mu ide Rechnen ( računanje)Jedino Lesen ( čitanje). Mora da se üben ( vežba)Ja: Pa mora , sve mora u životu da se vežba. Ona: Mora.Ja. Pa dobro onda prijatan danOna: TchusLepi dan vam želim!Ja: i ja Vama Ovako govore naši koji su pre svega nekoliko godina, zbog rata ili poslovnih prilika došli u Nemačku. Tako govore i mnogi drugi stranci - raspitivala se. Jezik je udrobljen sa oba jezika, nemačke reči prevrnute u padež, slomljna forma rečenice, rečju - užas.Ako živite u inostranstvu - gajite svoj jezik. Čitajte detetu priče, knjige, pričajte mu kako se osećate n

Promena rezervnih delova

Tatjana Momčilović — Sun, 15 Mar 2009 02:00:34 GMT

Petak 13. Poslepodne. Ja šmugnula od svih obaveza, odjavila se sa mobilnog i ušla u carstvo farbi, boja i zujanja fenom. Poznatije kao frizerski salon. Nemam pojma šta je za muškarce zen budizam ali jedno od omiljenih mesta svake druge žene je frizerski salon. Tu je transformacija u najkraćem mogućem vremenu sigurna i lako dostupna. Ovoga puta sam se osmelila ( skupila hrabrost i pare) i uputila se kod jednog od najčuvenijeh majstora za boje u Minhenu. Ima i ja jednom da budem plavuša i tačka. Majstor ljubazan, smeje se i logično pita - šta bi ste želeli? Ja logično kažem: Molim Vas, pretvorite me u lepoticu! On nešto mrmlja, pretura po kosi i još logičnije sve po ps-u kaže: Neće tu biti potrebno puno posla...ja razvučem osmeh - takodje po ps-u. Malo mu detaljnije objasnim šta za mene znači lepotica sa posebnim osvrtom na boju kose. Ljubazno se zahvali i kaže da dolazi brzo - ide da zameša čarobnu smesu za kosu.Posle m