Blog :: selica_nena

Sporedna stvar

selica_nena — Sat, 17 Dec 2011 21:00:54 GMT

Odavno je neko rekao – ako hoćeš da vidiš kakvo je stanje u državi, uđi u neku ustanovu koja se finansira iz budžeta. U školu, recimo srednju, jer ona nije obavezna. Mislim, nije obavezna za sve koji su završili osmoljetku, samo su zaposleni to shvatili kako njima odgovara, pa dolaze na posao kad i kako im se ćefne. Četrdesetočasovna radna nedelja (što u prosveti znači 20 časova redovne nastave + 1 dopunske + 1 dodatne + 1 slobodnih aktivnosti + priprema + rad u stručnim organima + dežurstvo + koješta da se namiri norma) svodi se na najviše 4 radna dana od po onoliko časova koliko si raspoložen da održiš. Podrazumeva se da radiš po savesti, koju svakako imaš čim ti je poverena časna dužnost da obrazuješ i vaspitavaš budućnost ove zemlje. Dobro, sad to o savesti, malo preterujem. Mislim, to ti je rastegljiv pojam i podleže opravdanjima, tako da je svaki izgovor prihvatljiv, a ne moraš ni da obrazlažeš ako te mrzi. Uostalom, ko je taj ko će ti mirne savesti odbijati po 20% tri meseca od bedne prosvetarske

Pod Ožljem (15)

selica_nena — Tue, 14 Sep 2010 02:00:50 GMT

Kad dobiše telegram da je Jelena u bolnici, ni trena Aleksa ne sačeka, no osedla konja i kod Obrena se, u Goleša, zaputi. S vrata ga, bez „Pomoz’ Bog“, pitanjem presek’o: - Kad krećemo? - Gde? - Šta gde? U Banat. Znaš li da ti je šćer teško obolela? Obren taman zaustio da izgovori rečenicu kojom je redovno Grozdi usta zatvarao: „Ja šćer nemam“, pa mu do svesti dopre šta to Aleksa izgovori. Smrko se, a k’o da mu neko ralom preko čela pređe, tol’ko mu se one brazde među obrvama usekle. Jauknu Grozda, krijući usta krajem marame, a Jefa joj podlakticu stiska, očima dajući znak da se utiša. Ali taj jecaj prenu Obrena. Zagleda se u one dve stisnute u ćošku, pa odmahnu glavom i naizgled ravnodušno prozbori: - Ti znaš da sam ja nju odavno sahranio. - Sramota je da ti kažem, ali lažeš k’o pas. Ljutov'o si što si ljutov'o, i ako si. Nikad ti jednu ne bih rekao da nije vak'a situacija. Ali sad ti kažem – ako joj ne oprostiš, težak grijeh činiš. Ti d

9. septembar

selica_nena — Fri, 10 Sep 2010 03:00:31 GMT

Ej, ceo dan sam nešto gnjecava i na ivici suza, a nemam konkretan razlog. Ma šta na ivici?! U neko doba sam izašla iz kancelarije, sela u kola i rasplakala se. A nije mi bilo lakše, samo sam morala da popravljam šminku i pravim se da mi je nešto upalo u oko.Na povratku s posla opet me uhvatila ta nepodnošljiva tuga. I stanem negde na Banstolu, izađem iz kola i onako, samo sam stajala i gledala nizbrdo. I disala duboko da se smirim.Došla kući kao da na leđima nosim teret od hiljadu kila. Ma znaš ono kad ti neki grč stisne grlo i nema šanse da progovoriš. Ovi moji znaju kad treba da ćute. Samo me V. zagrlio i tako... Držao me neko vreme u naručju bez reči. Onda mi dodao jastuče i rekao deci da utišaju TV. Onda je počelo grozno nevreme i mislila sam da mi je tuga od toga. A nije. Znala sam da nije, samo nisam mogla da se setim šta mi je. I samo sam htela da zaspim i da se ne budim dok sve ne prođe. I taj bol i nevreme i sve. Nije pomoglo. Upala sam u neki lepljiv san koji se ponavljao i ponavljao, sav iskrpljen

E stvarno...

selica_nena — Sun, 05 Sep 2010 02:00:15 GMT

E ljudi moji, što mene hoće te neke sekiracije iznebuha, pa da sam se na siročiće kamenjem bacala, valjda bi me manje mlelo. I taman kad se malo opustim i krenem, kao, da planiram i radujem se novom početku, nešto me zvekne i totalno izbaci iz koloseka. A nešto mislim, ništa se ne dešava bez razloga ili bar kao uvertira u nešto veće, samo ne mogu dovoljno daleko da bacim pogled preko plota. I sve se tešim - ko zna zašto je to dobro, a drala bih se iz glasa od neke muke i nemoći.Jesam ti rekla da imam stan u Banji K. koji niti uspevam da prodam, niti stanare u njemu da zadržim duže od godinu dana? Pravo da ti kažem, ne znam da l' mi je veća muka kad je prazan ili useljen. U prvom slučaju se pokidam svaki put kad padne kiša, jer ptice dovuku svašta nešto na terase i zapuše odvode, pa se desilo par puta da se podigne parket i zlo se napravi. A i , brate, ko da plaća onolike režijske troškove za prazan stan.U drugom me stanari cimaju za koješta, od procurele slavine u kupatilu, do začepljenog oluka, a ne libe

Uh, što sam nešto bljak!

selica_nena — Sat, 26 Jun 2010 05:00:07 GMT

Malo sam se odvikla od pisanja, jer su me neke stvari u realnom životu baš okupirale i toliko mi vremena oduzimaju, da ne stižem da se zamislim. I to je dobro, jer čim počnem da razmišljam, skliznem u preispitivanje, pa u depresiju, pa mi dođe da crknem od muke što sam i nisam ovo i ono. A od toga vajde nema, sem što farmaceutskoj industriji skoči prodaja onih rozikastih pilula, a na blogovima i forumima se poveća broj čitalaca koji se u mojim pričama prepoznaju. E, od toga mi bude još gore, jer to znači da smo masovno otišli u tri lepe. Hoću da kažem, jedno vreme mi bilo lakše kad vidim da sam pogodila temu koja mnoge (a i mene) drži pod nesanicom i prosto mi dolazilo kao uteha što nisam jedina koja se podvlačeći crtu sapliće baš na onim mestima kod kojih nema popravnog. Mislim, možeš da presecaš koliko hoćeš, ali vreme (i sve ono što ga je obeležilo) ne možeš da vratiš na nultu tačku i počneš ispočetka bez tereta uspomena i stvarnih veza koje si stvarao godinama. Razumeš?Jok, znala sam. Sad ću da pojasni

Pod Ožljem (14)

selica_nena — Mon, 17 May 2010 05:00:31 GMT

Otkad se Jelena razbolela, sav se Milankov život u čekanje pretvorio. Čeka da svane, čeka da mu se smena završi, čeka šinobus da krene u grad, čeka doktora da mu tračak nade u njeno ozdravljenje da, čeka, čeka... Čekanje i strah od onoga čime bi se moglo završiti smenjuju se i prepliću. „Neka, bolje je i ovako, samo kad znam da ona negde još diše. Sve dok je tako, postoji nada. Ozdraviće, znam da će ozdraviti... Jaka je moja Jelena, neće se ona tek tako predati. Mora... Ako treba, ja ću... Šta ću ja? Doktor kaže da čekam. Koliko još?“ Umoran je od istih misli, od nespavanja, od odlazaka u tu bolnicu i čekanja da mu doktor kaže: „Nikakve promene nema“. Pa pomisli kako mu je dosta svega. „Ne mogu više, poludeću ovako. I ovo dete vučem za sobom, samo ga mučim. Neću sutra dolaziti. Neću dolaziti dok...“ A onda mu jedna strašna misao k’o oštrica noža sevne: „Šta bi’ ja bez nje? Kud bi s Đorđem?... Ne, neću da mislim o tome, ozdraviće...“ - Kad majka prezdravi, ja ću je odvesti u Bučje. Bolje da ni

Pod Ožljem (13)

selica_nena — Thu, 13 May 2010 02:00:12 GMT

Topot konja se približava, juri prema Jeleni, kao da će je pregaziti, glavu joj kopitima samleti, evo ga... zaglušuje je, prelazi u bol, nepodnošljivi bol... Ogluveće od tog topota, od bola što k’o munja seva belinom kroz zatvorene kapke, pa kad dostigne nepodnošljivu jasnoću, naglo zgasne povlačeći je u ništavilo. A onda joj se nešto paučinasto razmili nepcem i buja, buja i zgušnjava tkanje, dok se vunenom gukom ne zaglavi u grlu. Par trenutaka, ili par sati, otupelo lebdi u nekoj magli potpuno nesvesna , dok je okrajak nekog sećanja ne vrati u bol. Magla je one zore obavijala Milanka na vratima... Kad je prvi put sina uzeo u ruke i podigao ga iznad glave, zbunjen, srećan, dirljivo uplašen kad se taj maleni zavežljaj zakoprcao i vriskom mu odgovorio na mucavo izgovorene samo dve reči: „Moj sin!“ Pa ga nežno privio uz sebe i Jeleni u čelo zahvalni poljubac utisnuo. Evo ga opet, topot iz daljine... kroz maglu se probija... „Beži! Beži od mene“, bezglasno vrišti Jelena. „Neće, neće! Šššššš, ćuti. Ćut

Pod Ožljem (12) - Jefa

selica_nena — Mon, 10 May 2010 02:00:11 GMT

„Neđe ukraj onog velikog rata mene đavo nanese da otidnem u Sredojevu vodenicu, dolje u rijeku. I prije sam ti ja tamo žito na meljavu vukla, a i nešto sam mislila, kad cijeli rat predurasmo da nam dlaka s glave ne zafali, neću je, valjda, sad za vreću raži izgubiti! Grozdana se oprema da pođe sa mnom, veli: „Sigurnije smo zajedno“, a ja je ustavljam, što da se muči kad nema do tamo ni po’ sata hoda, očas ću da se vrnem. E, grdna majke, da sam znala što me čeka, ne bi ni polazila. Uprtim ti ja vreću raži, pa okrenem stazicam kroz onaj bukovik, dolje niza stranu, a sve osluškujem da ko ne naiđe, pa da se na vrijeme u šipražje sklonim. Šta ga znaš koj se sve ovuda smuca, a ratno doba, dok trepneš iz’ede te mrak. Malo li se naslušasmo kako je ta i ta iz tog i tog sela pošla da podbira gljive, pa je našli ispod stijenja, razmrskane glave! I sve se u sili držim da su to bapske priče da se zaplaše mladice i đevojke, jer se svakakva vojska ovuda mota, pa da na neku rđu ne naletiš. Al’ ja ne čuh da se u na

Pod Ožljem (11) - Jefa

selica_nena — Tue, 04 May 2010 13:00:42 GMT

„ E Obrene, muko moja, što dočekasmo i ja i ti? Da svijet s nama usta ispira. Da nam se smiju i od nas glavu okreću? A sve se protivu nas urotilo, k’o da smo se kamenjem na Boga bacali. Kad nam se babo vrnu ranjen iz onog rata s Bugarima, mi se u prvi ma’ poradovasmo, samo kad živu glavu izvuče. A njemu rane nikako da zamire, džaba i ljekarije i melemi. Jedno vreme i bože pomozi, bar je porad sebe mogo ispred kuće izić. Pošljen ni to, no ga sve Vinka i ja između sebe izvodile, pa me živi sram iz’ede i sve glavu na drugu stranu okrećem. Njemu se boles’ otegla, vidiš da kopni, a pomoć’ mu ne mereš. Namuči, bogami, i sebe i oko sebe. Za krevet prikovan, a bolovi ga skolili pa ječi povazdan, ne mereš od njega oči sklopiti. Ja sve mislim da se njemu što prikazalo il’ je ’nako od duga vremena to smišlj’o, tek naredi on da se Obren ženi. Mene nešto lecu i zausti’ da upitam – a ja, babo, kad me on preseče: „Ti ćeš me, Jefo, gledati dok sam u životu, a pošljen kako ti je suđeno. Ne boj se, nikog njegova s

Pod Ožljem (10) - Jefa

selica_nena — Sat, 01 May 2010 04:00:07 GMT

„Ama nijesam ja njoj zlo pomislila, kol’ko bi sebi, no me opanjkaše dušmani, dušmanske im kosti zemlja ispovrnula. Vele da ja to od zlobe učinje' , da bratu napakostim što me ušjedelicom načinje. A što ću im ja? Malo li mi je moje muke, no i njima da se ispovedam? A sad ti velim, ne bi ja pljunula Obrenov 'leb što iz'edoh, pre bi jezik sebi iščupala. Mene Jelena na sto muka stavi kad se s onim spanđa. Znala sam k'o što te gledam da je Obren ni mrtvu za tog ne bi dao, a ona uskopistila il' taj il' nijedan. A mene samo na pameti da ne prođe k'o ja i eto ti. Bi šta bi, al' što vele niko od svoje sudbe ne uteče. A moja ti je... Ne d’o je Bog nikome u svijet. I onaj o'zgo zaboravio na me." Jefa uzdahnu i pogled joj negde odluta. Ostade tako neko vreme, pa poče tiho: „Što vele, kako te kolevka zaljulja, tako te i motika zatrpa. Moja mati umrla na porodu nije me ni na njedra privila. Dojile me žene po komšiluku naizmence, pa neko mom babi došanu da ima jedna mladica

Pod Ožljem (9)

selica_nena — Wed, 28 Apr 2010 03:00:41 GMT

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i hladnoće što joj se kroz kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“. Dahće i vazduh grabi, skuplja snagu da se uspravi i Ljubicu vikne, valjda će je dozvati. Nekako se do vrata dotetura, skide rezu, pa držeći se za stomak izađe na prag i vrisnu svom snagom: - Ljubiceeeee! Ljubiceeeee, pomagaj! - Šta je, pobogu? - Ljubice... - Eto me, odma’! Trči Ljubica, uplašena Jeleninom vriskom, pa kad je ugleda presavijenu i s rukama podno stomaka, zapetlja se u sto pitanja: - Jel’ počelo?

Pod Ožljem (8)

selica_nena — Tue, 27 Apr 2010 05:00:48 GMT

I ništa Milanko zadugo ne odluči. Uto dođe vreme da opet s Aleskom na put krene i Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Zainatila se da neće nikom pomoć moliti, a i navikla na mir Milankove kuće, a kod Ljubice vazda neka gužva i galama. I skolila je neka malaksalost, otkad je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini krevet. Ne bi to kod Ljubice mogla, taman posla da se u tuđoj kući izležava. A ne bi mogla ni da se zaplače svaki čas. Stalno joj majka na pameti. Sanja je kako dolazi i nešto od Jelene traži, ali se uvek u nevreme iz tog sna prene, pa se posle danima priseća šta bi to moglo biti. Onda je neki bes uhvati i vrućina joj obraze zažari, da joj je Milanko tu, sad bi znala što bi mu rekla. „Ma, otić’ ću u Goleša, pa nek se zemlja prevrne. Neće on men

Pod Ožljem (7)

selica_nena — Tue, 27 Apr 2010 05:00:01 GMT

Jesenas joj Milanko doneo trubu pamuka, da od nje spremu za dete opravi. Ih, da joj je znati šta će biti, mogla bi vezom košuljicu ukrasiti? Povazdan se Jeleni iste misli prepliću, il’ se pita što joj pod njedrima raste il’ mašta kako se u svoj dom vraća. Od one Jefine posete samo joj je to u pameti, kako Milanka s Obrenom da izmiri. „E, kad bi dao Bog da se njih dvojica nekako slože, valjda bi i meni babo oprostio.“ Al’ od tih misli je tuga pritiska, jer sluti da će Milanko i Obren jedan drugom teško popustiti. Onda spusti ruke sebi na stomak i šapuće: „Ti ćeš ih izmiriti, znam. Samo ti.“ Jednom joj Ljubica so na glavu krišom stavila, pa čekala da vidi zašta će se Jelena prvo uhvatiti. A nju nešto zasvrbe ispod nosa, k’o da je neko zagolica! Ljubica ciknu: „Šta prvo dodirnu? Usta ili nos? Gledam te kad pođe rukom ka licu, pa mi se učini da ćeš se za nos uhvatiti i taman da viknem – muško, a ti nešto smandrlja.“ Pa se stadoše smejati, kao da je to rešena stvar. A ko ga zna? Možda će curica biti? Milan

8. mart

selica_nena — Mon, 08 Mar 2010 07:00:49 GMT

Ne, nisam mislila da pišem o istorijskom značaju ovog datuma, ni o emancipaciji žena, ni o smežuranim karanfilima i plastičnom cveću kupljenom na uličnoj tezgi. Htela sam da vam ispričam kako sam se provela na sindikalnoj proslavi Dana žena i to 6. marta. Dobro, malo smo poranile, al' to je samo zato što smo preduzimljive žene i ne čekamo da nam praznici dolaze na noge, nego mi njima idemo u susret.Dakle, spremim se ja u subotu najbolje što sam mogla, što znači kompletan tretman kod frizera + šminka + nove cipele uparene uz tašnu. Toaleta nenapadna varijanta s naglaskom na eleganciji, jer znam da tamo gde idem podležem kritičkom sudu bar dvesta pari ženskih očiju, što znači da će i ono što mislim da sam zamaskirala, biti otkriveno dok kažeš šta bi! Pre izlaska iz kuće sam se dobrih pola sata okretala ispred ogledala i zagledala svaki šav. Usput strpala još jedan par čarapa u tašnu, poučena iskustvom sa prethodne proslave, kad sam celo veče krila noge ispod stola da se ne vidi šteta koju mi je taj isti st

Pod Ožljem (6)

selica_nena — Sun, 07 Feb 2010 21:00:47 GMT

Rano te ’38. godine jesen razvuče magle po Ožlju, a šljive rodile, čini se da je modrina u krošnjama zasela. Po vasceli dan Jelena u šljiviku, dugačkom motkom po granama udara, pa na kolenima opale plodove skuplja. Prebira zdrave šljive da ih na konac naniže i više ognjišta okači da se suše, a one prezrele u veliku kacu slaže, pa će rakiju po Mitrovdanu peći, kad džibra dobro prevri i nikakvog posla po poljima ne bude. A prebira i po sećanju onaj saborski dan, stalno se pitajući kakva joj svraka pamet popi kad je pomislila da se pred onolikim svetom s Obrenom suoči. Misli na majku i Jefu, razneži se kad se Grozdine hrabrosti seti, pa je opet neki bes obuzme – e, neće Obrena za oproštaj moliti, pa kad bi crkla ne bi mu više na oči izašla. Što je ne pusti da još koji tren s majkom provede, proklet bio! Kakav je prek, ne bi je čudilo da je i onim dvema zabranio da Jelenu pominju. A mučnina je spopala, sva joj se hrana od usta odbila, samo bi nešto kiselo jela! Otkad je zatrudnela lako joj se zaplakati, pa